U Britanskom muzeju, u prostoriji sa kontrolisanom klimom u kojoj se mesopotamske tablice čuvaju položene u plitkim posudama bez kiseline, nalazi se glinena tablica sa kataloškom oznakom BM 120960. Mala je, otprilike veličine šake odrasle osobe, i slomljena. Sačuvana je samo leva polovina. Desna polovina, sa krajevima redova, nestala je, razbijena negde u tri hiljade godina između nastanka tablice i njenog iskopavanja. Sačuvani fragment ispisan je akadskim klinastim pismom, uglastim znacima utisnutim trskinim stilusom u vlažnu glinu, kojim je pisan administrativni i književni jezik drevne Mesopotamije. Tablica potiče iz otprilike 1200. godine pre nove ere, uz odstupanje od jednog veka, pa pripada kasnom kasitskom ili ranom periodu Isina II u babilonskoj istoriji. Na njoj je recept za parfem.
11 minuta čitanja
Recept navodi svoju autorku. Zove se Tapputi. Njena titula je Belatekallim.
To nije sitnica. To je najraniji sačuvani zapis o imenovanoj osobi koja izvodi hemijske postupke. Ne najranija hemičarka, već najraniji hemičar. Pre Tapputi postoje recepti i postupci, ali bez imena uz njih. Egipatski medicinski papirusi sadrže farmaceutske preparate. Sumerske tablice beleže uputstva za pravljenje piva. Ali nijedan od tih tekstova ne navodi konkretnu osobu kao autora ili izvođača. Tapputi je prva. Ona je prvo ljudsko biće u pisanim izvorima na koje možemo da pokažemo i kažemo: ova osoba je, poimence, izvela destilaciju, filtraciju i ekstrakciju. Učinila je to u Babilonu. Učinila je to da bi napravila parfem. A držala je jednu od najviših upravnih titula dostupnih ženi u mesopotamskom palatskom sistemu.
Titula Belatekallim zahteva objašnjenje jer
Titula Belatekallim zahteva objašnjenje jer o položaju Tapputi govori koliko i recept o njenoj veštini. Reč je složenica: „belat” je ženski oblik reči „bel”, što znači gospodar ili majstor, a „ekallim” potiče od reči „ekallum”, što znači palata. Belatekallim se okvirno prevodi kao „nadzornica palate”. To nije bila počasna titula. Bila je to operativna uloga. Nadzornik palate upravljao je praktičnim radom kraljevskog domaćinstva: proizvodnjom hrane, izradom tkanina, pripremom ulja i melema, skladištenjem i raspodelom luksuznih dobara. U palatskim privredama drevne Mesopotamije, gde je kraljevski dvor istovremeno bio vlada, preduzeće i skladište, to je bio položaj prave moći. Nadzornik je kontrolisao lance snabdevanja. Nadzornik je upravljao radnom snagom. Nadzornik je odlučivao šta se pravi, u kojim količinama i po kom standardu.
To što je Tapputi nosila tu titulu, a bila i autorka recepta za parfem, nije protivrečnost. To je neposredan izraz toga kako je proizvodnja aromatičnih sirovina funkcionisala u palatskoj privredi Mesopotamije. Parfem nije bio zabava. Bio je strateška roba. Mirisna ulja služila su kao diplomatski darovi, verske žrtve, lekovi i znaci društvenog statusa. Palata je trošila ogromne količine. Neoasirske kraljevske arhive iz kasnijih vekova beleže redovnu raspodelu mirisnih ulja dvorjanima, činovnicima i stranim uglednicima, merenu u talantima i minama, jedinicama težine koje otprilike odgovaraju trideset kilograma, odnosno petsto grama. Proizvodnja tih ulja zahtevala je specijalizovano znanje: koje biljke nabaviti, kako ih obraditi, koja ulja nosače upotrebiti, kako izdvojiti i skoncentrisati aromatična jedinjenja. To nije bio kuhinjski posao. Bila je to industrijska hemija u razmerama palate, a osoba na njenom čelu nosila je titulu koja je odražavala njen značaj.
Martin Levey je u studiji iz 1959. godine „Chemistry and Chemical Technology in Ancient Mesopotamia”, u izdanju kuće Elsevier, među prvim zapadnim naučnicima skrenuo pažnju na tablicu BM 120960 i prepoznao Tapputi kao značajnu ličnost u istoriji hemije. Leveyjev rad, zasnovan na pregledu klinastih tablica u Britanskom muzeju i Muzeju Univerziteta Pensilvanije, tvrdio je da je mesopotamska hemijska tehnologija bila mnogo sofisticiranija nego što se opšte priznavalo, i da tradicija pravljenja parfema koju predstavlja Tapputi jeste pravi preteča sistematske hemijske prakse koja se kasnije razvila u helenističkom i arapskom svetu. Njegova teza nije bila da je Tapputi „anticipirala” modernu hemiju u nekom romantičnom, anahronom smislu. Teza je bila da postupci koje je izvodila, destilacija, filtracija, ekstrakcija i ponovno spajanje aromatičnih supstanci, jesu hemijski postupci po svakoj razumnoj definiciji tog pojma, i da je ona najranija osoba koju možemo da imenujemo a da ih je izvodila.
Sam recept, u meri u kojoj
Sam recept, u meri u kojoj nam sačuvana polovina tablice dozvoljava da ga rekonstruišemo, opisuje pripremu mirisne masti ili melema. Sirovine navedene na sačuvanom delu obuhvataju cveće (o vrsti se raspravlja, jer akadski botanički nazivi ne mogu uvek jasno da se preslikaju na savremenu taksonomiju), ulje (verovatno susamovo, standardno ulje nosač mesopotamske parfimerije), iđirot (mirisnu trsku, Acorus calamus, koja se i danas koristi u tradicionalnoj medicini), kiperus (šilj sa aromatičnim rizomima, verovatno Cyperus rotundus), smirnu (smolasti eksudat drveća Commiphora, jednu od najstarijih i najšire razmenjivanih aromatičnih sirovina na Bliskom istoku) i balzam (verovatno smolu drveta Commiphora ili Balsamodendron sa Arapskog poluostrva ili Afričkog roga).
Postupak, koliko može da se pročita, obuhvata ponovljene cikluse obrade. Tapputi zagreva ulje sa aromatičnim sirovinama, procedi smesu da ukloni čvrst talog, dodaje nove aromatične supstance procedenom ulju, ponovo zagreva i ponovo proceđuje. Taj ciklus ekstrakcije, filtracije i ponovne ekstrakcije opisan je kao postupak koji se ponavlja više puta. Svrha je jasna svakome ko je radio sa prirodnim aromatičnim sirovinama: svaki ciklus koncentriše miris. Prvo namakanje izdvaja jedinjenja koja se najlakše rastvaraju. Proceđivanje i dodavanje sveže aromatične sirovine ulju koje već miriše izdvaja dodatne slojeve mirisa. Rezultat je ulje sve veće aromatične jačine i složenosti.
To je u osnovi anfleraž, ako ne i u posebnom obliku koji je taj pojam dobio u francuskoj parfimeriji osamnaestog veka. Zavisno od toga kako se tumače akadski glagoli koji opisuju zagrevanje, to je i oblik destilacije. Ključna reč na tablici je glagol koji su Levey i potonji asirolozi preveli kao „destilovati” ili „izdvojiti zagrevanjem i kondenzovanjem”. Tumačenje nije neosporno. Neki naučnici smatraju da je opisani postupak bliži običnom ključanju (kuvanju aromatičnih sirovina u ulju) nego pravoj destilaciji (zagrevanju tečnosti radi dobijanja pare, a zatim kondenzovanju pare radi sakupljanja prečišćene tečnosti). Razlika je važna jer prava destilacija zahteva sakupljanje kondenzata, što podrazumeva neku vrstu kondenzatora, dok ključanje to ne zahteva.
Dokazi su dvosmisleni jer je tablica slomljena. Desna polovina svakog reda, gde su proceduralni detalji možda bili precizniji, nedostaje. Ali čak i najopreznije tumačenje sačuvanog teksta opisuje višestepeni hemijski proces koji obuhvata zagrevanje, razdvajanje faza, filtraciju i ponovljenu ekstrakciju. Bez obzira na to da li je Tapputi izvodila pravu destilaciju u strogom savremenom smislu, ona je izvodila hemiju. Primenjivala je toplotu da izazove fizičke i hemijske promene u sirovinama, odvajala željene proizvode od neželjenog taloga i ponavljala postupak da poveća koncentraciju i kvalitet konačnog proizvoda. To nije kuvanje. Kuvanjem se hrana pretvara u jelo. Ovo je smišljeno rukovanje materijom radi izdvajanja i koncentrisanja određenih hemijskih jedinjenja. To što ta jedinjenja lepo mirišu ne čini postupak manje hemijskim.
Na tablici postoji i drugo ime
Na tablici postoji i drugo ime. Tačnije, postojalo je. Tekst pominje saradnicu, ženu čije je ime delimično uništeno. Sačuvan je samo završetak: „...ninu”. Početak njenog imena, koji je bio u slomljenom desnom delu reda, izgubljen je. Predlagane su razne rekonstrukcije, nijedna sa sigurnošću. Čini se da je radila sa Tapputi na pripremi opisanoj u tekstu, možda kao podređena, možda kao koautorka. Njeno puno ime nikada nećemo saznati. Ona je prva imenovana žena u istoriji nauke čije je ime doslovno izbrisalo vreme.
Sama fragmentarnost tablice BM 120960 je poučna. Tablica nije bila književni tekst. Nije bila kraljevski natpis. Bila je praktičan dokument, recept, vrsta teksta koja je kružila kroz radni život palate i koju niko u antici ne bi smatrao vrednom čuvanja za potomstvo. Što je uopšte preživela, slučajnost je koju duguje postojanosti pečene gline. Klinaste tablice, za razliku od papirusa ili pergamenta, ne trunu. Ne gore (vatra ih zapravo dodatno očvrsne). Lome se, bivaju zatrpane, gube se u ruševinama srušenih zgrada, ali komadi opstaju. BM 120960 je preživela jer glina preživljava. Biblioteka Asurbanipala u Ninivi, kraljevske arhive u Mariju, Nuziju i Ugaritu, administrativni zapisi stotine mesopotamskih gradova, sve to je preživelo jer su činovnici pisali po blatu, a blato je gotovo neuništivo.
Ali preživljavanje nije isto što i prenošenje znanja. Tablica je iskopana, verovatno na jednom od velikih babilonskih nalazišta, u devetnaestom veku (tačno poreklo nije poznato, što je čest problem sa tablicama koje je Britanski muzej nabavljao u prvim decenijama asirologije). Ušla je u zbirku muzeja. Ležala je u depou. Bila je katalogizovana. Čitali su je stručnjaci. I decenijama niko izvan uskog polja asirologije nije znao da postoji. Istorija hemije, onako kako su je pisali istoričari hemije, počinjala je od Grka. Demokrit, Aristotel, helenistički alhemičari. Ili je počinjala od Arapa: Džabir ibn Hajan, al-Razi, al-Kindi. Ili, u najvelikodušnijim izlaganjima, od Egipćana: anonimnih stručnjaka čiji recepti pune Ebersov papirus te lajdenske i stokholmske papiruse. Ni u jednom od tih izlaganja nije počinjala od imenovane babilonske žene koja pravi parfem.
Ovaj propust počinje da se ispravlja
Ovaj propust počinje da se ispravlja, polako, tokom decenija od Leveyjevog rada. Tapputi se pojavljuje u delu Cathy Cobb i Harolda Goldwhitea „Creations of Fire: Chemistry’s Lively History from Alchemy to the Atomic Age” (2001), u kome je navedena kao prva zabeležena hemičarka na svetu. Nalazi se na vremenskoj liniji koju vodi Chemical Heritage Foundation (danas Science History Institute u Filadelfiji). Navodi se u sve većem broju popularnih i akademskih radova o istoriji žena u nauci. Ali ostaje daleko manje poznata nego što bi trebalo, a razlog je strukturalan. Istorija nauke, kao akademska disciplina, izgrađena je na okviru koji daje prednost određenim tradicijama (grčkoj, arapskoj, evropskoj) i određenim vrstama prakse (teorijskoj, filozofskoj, matematičkoj) u odnosu na druge (empirijsku, zanatsku, primenjenu). Pravljenje parfema je primenjena hemija. Zanatsko je. Povezuje se sa ženama, sa luksuzom, sa telom. Nijedna od tih veza istorijski nije pomogla da se neka praksa shvati ozbiljno u očima istoričara nauke.
Ironija je u tome što je ono što je Tapputi radila prepoznatljivije kao „hemija” od većine onoga što su radili grčki prirodni filozofi. Aristotel je teorijski razmatrao prirodu materije. Nije ništa destilovao. Demokrit je predložio atomsku teoriju. Nije proceđivao aromatična ulja kroz tkaninu. Teofrast, Aristotelov učenik, napisao je prvu sistematsku raspravu o mirisu, a njegova preciznost u posmatranju je izuzetna. Ali Teofrast je bio posmatrač i katalogizator. Opisivao je kako se mirisi ponašaju. Nije opisivao kako se prave. Tapputi je opisala kako se prave. Dala je postupak. Imenovala je svoje sirovine. Navela je svoje operacije. Dobila je proizvod. To je hemija u smislu u kome Aristotelova razmišljanja o četiri elementa to nisu.
Arapski alhemičari iz osmog i devetog veka n. e., pre svih Jabir ibn Hayyan (u latinskoj tradiciji Geber), uobičajeno se smatraju zaslužnima za „pronalazak” destilacije. Opisi alembika kod Jabira, standardne aparature srednjovekovne alhemije za destilaciju, zaista su najraniji detaljni i nedvosmisleni opisi destilacione opreme u sačuvanim tekstovima. Ali „najraniji sačuvani detaljni opis” nije isto što i „prvi”. BM 120960 stariji je od Jabira otprilike dve hiljade godina. Postupci koje opisuje, kojom god opremom da su izvođeni, podrazumevaju odvajanje i koncentrisanje isparljivih aromatičnih jedinjenja pomoću toplote. Ako se reč „destilacija” rezerviše za postupke sa određenom vrstom aparata (alembik, sa karakterističnim sudom za zagrevanje u obliku tikve i silaznom cevi za kondenzaciju), Tapputi možda nije destilovala u strogom smislu. Ali ako se destilacija definiše funkcionalno, kao upotreba toplote da se iz smeše ispare i prikupe određena jedinjenja, postupak opisan na tabli BM 120960 spada u tu definiciju. Pitanje prvenstva zavisi od definicije, a definicija je istorijski povučena oko arapskog aparata, a ne oko babilonskog postupka.
Postoji i šira poenta, a
Postoji i šira poenta, a ona se tiče toga ko dobija zasluge za šta u istoriji ljudskog znanja. Tapputi je bila dvorska službenica. Upravljala je proizvodnjom mirisa za babilonski kraljevski dom. Bila je pismena ili je radila sa pisarima koji jesu, u društvu u kome je pismenost bila specijalizovana stručna veština. Nosila je titulu Belatekallim, koja ju je smeštala u sam vrh dvorske uprave. Napisala je, ili je koautorka, tehnički tekst u kome je zabeležen najraniji imenovani primer hemijskih postupaka u ljudskoj istoriji. To je učinila pre otprilike 3.200 godina.
Većinu tih 3.200 godina nije postojala u zapadnoj istorijskoj evidenciji. Postojala je na slomljenoj glinenoj tabli u muzejskoj fioci. Njen povratak je zasluga asiriologa koji čitaju klinasto pismo, istoričara hemije koji su pogledali dalje od Evrope i spore, još uvek nedovršene ispravke jedne discipline koja je predugo povlačila svoje granice previše usko.
Parfem koji je pravila nestao je. Ulje se odavno oksidovalo. Cveće se pretvorilo u prašinu pre nego što je Rim osnovan. Smirna i balzam ispareli su vekovima pre nego što je iko u Evropi znao šta je destilacija. Preživela je tabla, slomljena, nepotpuna i nedvosmislena u onome što kazuje. Žena po imenu Tapputi, nosilac titule nadzornice palate, opisala je postupak ponovljene destilacije i filtriranja kojim se od cveća, ulja, iđirota, cyperusa, smirne i balzama dobija mirisni preparat. Zapisala je to. Neko je to utisnuo u glinu. Glina je osušena ili pečena. Glina je preživela.
Desna polovina table nedostaje. Potpuni recept nikada neće biti pročitan. Nikada se neće saznati precizne proporcije, tačna vrsta cveta, puno ime njene saradnice. Ali zna se da je pre 3.200 godina u Babilonu žena sa dvorskom titulom i trstikom za pisanje zabeležila najstariji potpisani hemijski postupak na svetu. Pravila je parfem.
To što je prva hemičarka bila parfimerka ne bi trebalo da iznenadi nikoga ko razume šta parfimerija zapravo zahteva. Zahteva prepoznavanje i nabavku određenih sirovina. Zahteva primenu toplote radi promene agregatnog stanja. Zahteva filtriranje kojim se željeni proizvodi odvajaju od neželjenih ostataka. Zahteva razumevanje rastvorljivosti, koncentracije i toga kako različite supstance deluju kada se spoje. Zahteva, ukratko, sve što zahteva hemija, osim teorije. Teorija je došla kasnije. Deo su dali Grci. Više su dali Arapi. Evropljani su je sistematizovali. Ali praksa, stvarno bavljenje hemijom, zagrevanje, filtriranje, ekstrahovanje i spajanje, počela je sa ljudima koji su pravili stvari prijatnog mirisa. Počela je sa Tapputi.
BM 120960 čuva se u Britanskom muzeju. Nije stalno izložena. Da biste je videli, morali biste da zatražite pristup studijskoj zbirci, popunite odgovarajuće obrasce i sedite u čitaonici dok vam kustos ne donese tablu na postavljenoj tacni. Mala je. Slomljena je. Jedna je od otprilike 130.000 tabli sa klinastim pismom u zbirci Britanskog muzeja. Najvažniji je dokument u istoriji hemije koji gotovo niko nije pročitao.
Sedam ekstrakata od 20 %, jedna kolekcija. Komplet Discovery Set sadrži svih sedam u bočicama od 2 ml.
