Postoji komad nameštaja koji kao da ne pripada nijednom veku. Napola apotekarski ormar, napola konzola katedrale, napola kokpit, uzdiže se u stepenicama malih staklenih flakona, tamnih i providnih, raspoređenih u koncentrične lukove oko jedne osobe koja sedi. Flakona je na stotine. Ponekad i više od hiljadu. Svaki sadrži tečnost koja je sama po sebi delić sveta: kora kalabrijskog bergamota, molekulski odjek šume posle kiše, prženi šećer apsoluta tonke, čista mineralna oštrina sintetičkog aldehida koji miriše na lan ispeglan na zimskom vazduhu. Zajedno, poređani po toj drvenoj arhitekturi, oni čine jezik. Taj komad nameštaja zove se orgulje. Onaj ko sedi za njima zove se parfimer. A ono što se događa između njih nije ni nauka ni umetnost, već nešto starije i teže za imenovanje, čin komponovanja samom materijom.
10 minuta čitanja
Orgulje nisu metafora. Postoje zaista. Imaju masu, dimenzije i vlakna drveta. Većina je visoka između jednog i dva metra na najvišem stepeniku i savija se u plitki polumesec, tako da parfimer koji sedi može da dosegne svaki flakon bez ustajanja. Najniža polica je u visini lakta, a za najvišu je potrebno samo malo pružiti ruku. Geometrija je namerna. Parfimer ne prebira po orguljama kao što čitalac prebira po polici. Parfimer poseže. Ruka zna kuda da ode pre nego što svesni um završi s obrazlaganjem zašto. To je prva i najdublja funkcija orgulja: sećanje se izmešta u prostor.
Kako kompozicija počinje za orguljama: mirisom
Da bi se razumelo zašto je to važno, treba videti šta parfimer zapravo radi kada komponuje parfem. Rad uvek počinje mirisom. Stigne brif ili iznenada dođe intuicija: miris kamenih crkava u avgustu, recimo, ili metalna slatkoća krvavih pomorandži rasečenih na mermernom pultu. Parfimer tu mirisnu zamisao zatim mora da prevede u formulu, spisak sirovina sa tačno određenom težinom u gramima, koja će, kada se sastavi i odleži, dati nešto blisko prvobitnoj viziji. Razlika između zamisli i formule je ogromna. Za miris ne postoji sistem beleženja kakav postoji za zvuk, a prazninu su bezuspešno pokušavali da popune teoretičari, od 1857. godine, kada je Septimus Piesse u knjizi The Art of Perfumery predložio „odophone” koji mirise dodeljuje muzičkim notama, do savremenih istraživača. Nema violinskog ključa, nema oznake takta, nema tonaliteta re-mola. Parfimer mora da drži celu kompoziciju u mirisnom pamćenju, da odnose podešava po mirisu, da izmene isprobava na papirnim trakama zvanim mouillettes i da probe ponavlja desetinama ili stotinama puta pre nego što stigne do nečega što se drži na okupu.
Orgulje omogućavaju da se taj postupak fizički izvede. Svaki flakon ima stalno mesto. Parfimer uči ta mesta kao pijanista klavijaturu, ne čitanjem etiketa, već vežbanjem tela dok preslikavanje između namere i pokreta ne postane automatsko. Citrusne sirovine stoje zajedno. Cvetne imaju svoj luk. Drvenaste, mošusne, balzamske, animalne i ozonske sintetičke sirovine: svaka porodica ima svoju teritoriju. Unutar porodice flakoni se često slažu po isparljivosti: najprolaznije sirovine (gornje note, citrusi i zeleni aldehidi koji blesnu i nestanu u prvim minutima nošenja) nalaze se najbliže dominantnoj ruci, a najsporije i najteže (bazne note, smole, drva i mošusi koji satima ostaju na koži) zauzimaju najdalje delove. Srednje note, cvetovi, začini i aromatično bilje koji čine strukturno srce većine kompozicija, ispunjavaju prostor između.
To nije slučajno. Raspored odražava vremensku arhitekturu samog parfema. Parfem se odvija u vremenu kao muzičko delo, a prostorni raspored orgulja to odvijanje beleži. Kada parfimer poseže ulevo, poseže u budućnost parfema, u završnicu, miris gole kože, poslednji šapat. Kada poseže udesno, poseže u njegov početak, u svetao, isparljiv talas koji pozdravlja nosioca u prvih trideset sekundi. Komponovanje za orguljama je stoga svojevrsna prostorna koreografija. Ruke se kreću kroz topografiju koja odgovara vremenskom životu mirisa koji se gradi. Telo misli u prostoru mirisa.
Dve škole rasporeda orgulja
Grubo govoreći, postoje dve škole rasporeda orgulja. Prva organizuje po mirisnoj porodici: sve ruže zajedno, svi jasmini, sve sandalovine, sve vanile. Takav sistem pogoduje zameni i poređenju. Parfimer kome treba nota ruže može da pregleda desetak sirovina ruže, apsolut iz Grasa, tursko eterično ulje ruže, sintetički damascenon, feniletil-alkohol koji daje čist, rosan, gotovo apstraktan efekat ruže, i da bira po mirisu, po sećanju, po tačnoj potrebi formule. Druga škola raspoređuje po isparljivosti, grupišući sirovine ne prema tome na šta mirišu, već prema brzini kojom isparavaju. Takav sistem pogoduje strukturnom razmišljanju. Parfimer jednim pogledom vidi celu paletu dostupnih gornjih nota, bez obzira na porodicu, i može da gradi parfem kao arhitekta građevinu: prvo temelj, zatim zidovi, na kraju krov.
Većina parfimera u praksi koristi mešavinu obe škole, a konkretan raspored je veoma lični. Parfimer školovan u kući poznatoj po cvetnim kompozicijama može imati neobično veliki odeljak posvećen belim cvetovima, jasminima, tuberozama, gardenijama, cvetovima pomorandže, dok parfimer koji teži dimnim kompozicijama bogatim tamjanom može da proširi balzamski i smolasti odeljak nauštrb citrusnog stepenika. Tokom godina prakse orgulje postaju autobiografski predmet. Njihov raspored beleži opsesije, slepe tačke i radne navike parfimera. Flakoni kojima se stalno poseže dobijaju blagi trag rukovanja, a oni koji se retko dodiruju prekrivaju se naslagom mirovanja. Orgulje su ogledalo.
Zato nezavisni parfimeri, koji mogu da rade na orguljama sa samo petsto ili šeststo sirovina, često stvaraju dela neobične koherentnosti. Ograničenje nije mana, već disciplina. Manje sirovina znači da svaku treba poznavati dublje, njen miris u izolaciji i, što je presudnije, njeno ponašanje u kombinaciji sa svakom drugom sirovinom na orguljama. Parfimer sa petsto flakona može znati šta se događa kada se maslac irisa sretne sa vetiverom u odnosu tri prema jedan, šta kada je odnos četiri prema jedan, i šta kada se doda jedna kap ružičastog bibera da se pomeri ravnoteža. To je kombinatorno znanje kakvo nijedna baza podataka ne može da umnoži, jer ne živi u podacima, već u telu, u uvežbanom čulu mirisa, obrazovanoj ruci, prostornom pamćenju o tome koji flakon stoji gde.
Orgulje u najvećim kućama za parfeme su sasvim druga stvar. Mogu da sadrže tri hiljade sirovina ili više, zauzimaju sobe a ne stolove, a do najviših polica se stiže pokretnim merdevinama. Sam obim dostupnih sirovina je i resurs i spoznajni izazov. Nijedan parfimer ne pamti tri hiljade sirovina. Zato te ogromne orgulje više liče na biblioteke, a parfimer radi sa ličnom, manjom paletom izvučenom iz veće zbirke, možda osamsto sirovina koje poznaje do u tančine, dopunjenom povremenim odlascima na nepoznat teren kada formula zahteva nešto izvan uobičajenog rečnika. U tom kontekstu orgulje postaju predeo sa istraženim i neistraženim oblastima, poznatim četvrtima i terra incognita.
Digitalna formulacija i ono što ekrani ne mogu da zamene
Sada zamislite šta se događa kada se orgulje uklone.
Softver za digitalnu formulaciju postoji decenijama i sve je sofisticiraniji. Programi omogućavaju parfimeru da gradi formulu na ekranu, bira sirovine iz baze podataka u kojoj se može pretraživati, numerički određuje težine i elektronski šalje formulu u laboratoriju, gde će tehničar ili robot izmeriti i pomešati probu. Prednosti su očigledne. Baza je iscrpna. Svaka sirovina iz zaliha kompanije dostupna je jednim pritiskom na taster, zajedno sa CAS brojem, statusom usklađenosti sa IFRA, cenom po kilogramu i regulatornim ograničenjima na svakom ciljnom tržištu. Formula može da se verzionira, deli, duplira i optimizuje po ceni. Izmene se prave bez dodirivanja ijednog flakona. Softver je povezan sa sistemima lanca snabdevanja, regulatornim bazama, modelima obračuna troškova. Po svakoj merljivoj meri, efikasniji je.
I ipak se nešto gubi. Gubitak je teško precizno izraziti jer deluje ispod nivoa svesnog rasuđivanja, u domenu otelotvorene spoznaje, inteligencije koja živi u rukama, držanju, prostornoj orijentaciji tela u odnosu na alat.
Kada parfimer radi za orguljama, pružanje ruke ka flakonu je prvo asocijativno, pa tek onda funkcionalno. Ruka se kreće ka položaju u prostoru, a pokret pokreće kaskadu mirisnih sećanja vezanih za taj položaj. Parfimer ne misli „treba mi drvenasta ambrasta nota” pa onda pretražuje spisak. Poseže ka delu orgulja sa drvenastom ambrom, i dok ruka putuje kroz prostor, pamćenje nudi desetak kandidata, svaki sa svojim mirisnim sećanjem, pre nego što se prsti sklope oko određenog flakona. Prostorni raspored orgulja deluje kao mnemotehnička arhitektura, palata pamćenja u srednjovekovnom smislu, u kojoj se znanje čuva na mestima i priziva kretanjem kroz ta mesta.
Digitalna formulacija ukida tu prostornu dimenziju. Ekran predstavlja ravan spisak u kome se može pretraživati. Parfimer kuca ključnu reč ili prelistava kategorije. Telo miruje. Ruke leže na tastaturi. Asocijativni, prostorni, kinestetički put između namere i sirovine zamenjuje se tekstualnim, kategorijskim, apstraktnim. Informacija je ista, bira se ista sirovina, dodeljuje ista težina, ali je spoznajni proces koji je doveo do izbora suštinski drugačiji. A pošto je stvaralački proces u parfimeriji nerazdvojiv od spoznajnog, na rezultat se utiče na načine koji su stvarni, ali ih je gotovo nemoguće izmeriti.
To nije nostalgija. To je neuronauka. Istraživanja otelotvorene spoznaje, oblasti koju su unapredili istraživači kao što su George Lakoff sa Univerziteta Kalifornije u Berkliju, Mark Johnson sa Univerziteta u Oregonu i Andy Clark sa Univerziteta u Edinburgu, više puta su pokazala da fizička interakcija sa alatima i materijalima menja kvalitet misli. Grnčari misle drugačije kada su im ruke u glini nego kada skiciraju na papiru. Hirurzi koji vežbaju na kadaverima razvijaju prostorne intuicije kakve nemaju hirurzi obučeni na simulatorima. Orgulje su glina parfimera, kadaver na kojem uči, njegov instrument. To je materijalni interfejs kroz koji mirisna misao postaje mirisni oblik.
Slučajnost za orguljama: flakoni dodiruju susedne
Još jedna dimenzija orgulja ne može da se umnoži digitalnim alatima: slučajnost. Za orguljama su flakoni blizu jedni drugima. Ruke zapnu o susede. Čepovi ostaju skinuti. Vazduh oko parfimera gust je od neprestano promenljivog oblaka mirisa, curenja iz nedavno otvorenih flakona, ostataka sa traka mouillettes, ambijentalnog brujanja hiljadu sirovina koje dišu u zatvorenom prostoru. U tom oblaku dolazi do neočekivanih spojeva. Parfimer koji radi na probi sa bergamotom uhvati slabašan dašak labdanuma iz nedavno otvorenog flakona dva stepenika iznad i prvi put primeti kako njih dvoje deluju zajedno. To nije srećan slučaj u romantičnom smislu. To je neizbežna posledica rada u gustom materijalnom okruženju. Orgulje stvaraju slučajnosti brzinom kojom čist, tih, dezodorisan digitalni tok rada ne može.
Slučajnosti su sirovina originalnosti. Svaki parfimer ima priče o formulama koje su se okrenule zbog slučajnog susreta, pogrešnog flakona izvučenog sa orgulja, nečistoće koja se pokazala zanimljivijom od planirane sirovine, prosutog sadržaja koji je otkrio neslućenu harmoniju. Orgulje su osmišljene, a da to nisu nameravale, kao mašina za stvaranje slučajnosti. Njihova gustina, fizička blizina stotina isparljivih sirovina, oslanjanje na neprecizne ljudske ruke umesto na precizne robotske pipete, sve to stvara stvaralačko okruženje bogato šumom. A šum u stvaralačkom radu nije greška. On je medijum.
Prelazak na digitalno biće nastavljen u svakom slučaju
Prelazak na digitalnu formulaciju će se nastaviti. Mora. Već sam zakonski okvir to zahteva: stotine sirovina je ograničeno ili zabranjeno na različitim tržištima, a zahtevi usklađenosti svake godine postaju složeniji, pa nijedan parfimer ne može da drži celu sliku propisa u glavi. Digitalni alati usklađivanje čine automatskim, troškove prozirnim, a saradnju među kontinentima mogućom. Parfimerski pripravnik budućnosti će gotovo sigurno učiti da komponuje na ekranu pre nego što nauči da komponuje za orguljama, što otvara pitanje da li će veštačka inteligencija ikada zaista komponovati, baš kao što student arhitekture danas uči CAD pre nego što nauči da crta rukom.
Ali orgulje neće nestati. Postaće ono što je koncertni klavir za kompozitora koji uglavnom radi u softveru: mesto povratka, mesto na kome telo ponovo ulazi u stvaralački proces, korektiv apstrakcijama ekrana. Parfimeri koji nastave da rade za orguljama neće to činiti iz konzervativizma, nego iz preciznog razumevanja onoga što im orgulje daju, a ekran ne daje: način razmišljanja telom, prostornu gramatiku za mirisne ideje, arhitekturu sećanja izgrađenu ne od podataka, nego od položaja, pokreta i nesvodive fizičnosti otvaranja flakona i udisanja.
Hiljadu petsto sirovina. Jedna zakrivljena klavijatura od stakla i drveta. Jedan parfimer u središtu, koji se pruža. Orgulje su jedan od poslednjih stvaralačkih instrumenata koji ne mogu potpuno da se digitalizuju, jer im suštinska funkcija nije da čuvaju informacije, nego da raspoređuju materiju u prostoru kako bi ljudsko telo moglo da misli kroz nju. Orgulje ne sadrže znanje parfimera. One su oblik tog znanja, izvučen napolje, prostoran, krhak, živ.
Flakoni dišu. Ruke pamte. Kompozicija počinje.
Sedam ekstrakata od 20 %, jedna kolekcija. Set uzoraka sadrži svih sedam, po 2 ml.
