Godine 2024. postoji oko dvanaest hiljada komercijalno dostupnih mirisnih sirovina koje je katalogizovalo Međunarodno udruženje za mirise. Savremeni parfimer u nekoj od velikih kuća koje komponuju mirise raspolaže paletom koju bi svaki praktičar pre dvadesetog veka teško mogao da zamisli. Sintetička revolucija, globalizacija lanaca snabdevanja biljnim sirovinama, industrijalizacija ekstrakcije: sve je to povećalo broj dostupnih sirovina za više redova veličine.
12 minuta čitanja
U devetom veku, u Bagdadu, jedan filozof je seo i napisao knjigu sa 107 recepata za parfeme i aromatične preparate, od sastojaka koje je mogao da nabavi na pijacama Abasidskog kalifata. Knjiga se zove Kitab Kimiya al-Itr wa al-Tas’idat, što u prevodu znači „Knjiga o hemiji parfema i destilacijama”. Napisao ju je Abu Jusuf Jakub ibn Ishak al-Kindi, na latinskom Zapadu poznat kao Alkindus, a u arapskoj intelektualnoj tradiciji kao Filozof Arapa. To je najstariji sačuvani priručnik o parfimeriji na svetu.
Ova tvrdnja nije sporna. Stariji pomeni parfema postoje: Ebersov papirus iz Egipta (oko 1550. godine pre nove ere) sadrži mirisne formule, a mikenske pločice linearnog pisma B iz Pila (oko 1200. godine pre nove ere) beleže raspodelu sastojaka za proizvodnju parfema. Ali to su fragmenti, pojedinačni recepti ili spiskovi sastojaka umetnuti u veće spise posvećene drugim temama. Al-Kindijeva knjiga je prvi poznati tekst posvećen isključivo parfimeriji kao disciplini: sistematičan, uredan priručnik sa receptima, opisima opreme, uputstvima za postupke i teorijskim okvirom za razumevanje mirisnih sirovina. Nije to recept zaturen u medicinsku raspravu. To je udžbenik.
Al-Kindi je rođen oko 801. godine u
Al-Kindi je rođen oko 801. godine u Kufi, u današnjem južnom Iraku, a umro je oko 873. godine u Bagdadu. Bio je polihistor u punom smislu te reči, koja se olako pripisuje svakome ko je objavljivao u više oblasti, ali u Al-Kindijevom slučaju je sasvim tačna. Pisao je rasprave o filozofiji, matematici, astronomiji, optici, muzici, meteorologiji, medicini i o onome što bismo danas nazvali hemijom, a što su on i njegovi savremenici zvali alhemijom ili, preciznije, naukom o preobražaju. Njegova sačuvana bibliografija, koju su sastavili kasniji islamski učenjaci, navodi oko 270 dela, mada su mnoga izgubljena. Knjiga o parfemima jedno je od sačuvanih dela.
Intelektualni kontekst je važan. Al-Kindi je radio u zlatno doba Abasidskog kalifata, tačnije za vlade Al-Mamuna (od 813. do 833. godine) i njegovih naslednika. Bagdad je u tom razdoblju s dobrim razlogom mogao da važi za intelektualnu prestonicu sveta. Bayt al-Hikma, Kuća mudrosti, bila je središte za prevođenje i proučavanje grčkih, persijskih i indijskih naučnih i filozofskih tekstova. Al-Kindi je bio neposredno vezan za taj prevodilački pokret. Nadgledao je prevođenje Aristotela i drugih grčkih filozofa na arapski, a na njegovo filozofsko delo snažno su uticale neoplatonska i aristotelovska tradicija koje je pomogao da se prenesu.
To je važno za knjigu o parfemima, jer Al-Kindi nije pristupao parfimeriji kao zanatlija. Pristupao joj je kao prirodni filozof. Kitab Kimiya al-Itr nije zanatski priručnik koji je parfimer iz prakse napisao za druge parfimere. To je sistematsko istraživanje mirisnih sirovina i tehnika njihove obrade, delo jednog učenjaka. Razlika je bitna. Zanatlijski priručnik pretpostavlja zajedničko znanje i usredsređuje se na praktične savete. Filozofski priručnik pokušava da objasni načela na kojima praksa počiva. Al-Kindi je učinio i jedno i drugo: svih 107 recepata dovoljno su praktični i precizni da se mogu izvesti u radionici, a tekst oko njih posmatra parfimeriju kao granu prirodne nauke, podložnu istoj racionalnoj analizi kao optika ili matematika.
Knjiga je sačuvana u jednom jedinom rukopisu
Knjiga je sačuvana u jednom jedinom rukopisu, koji se nalazi u Istanbulu. Najvažnije savremeno naučno izdanje je nemački prevod sa komentarom Karla Garbersa iz 1948. godine, objavljen pod naslovom „Kitab Kimiya al-Itr wa al-Tas’idat: Buch uber die Chemie des Parfums und die Destillationen”, koje je i dalje standardno izdanje. Garbers je radio na osnovu istanbulskog rukopisa i priredio je kritički arapski tekst i nemački prevod sa obimnim beleškama. Docniji istoričari islamske nauke i tehnologije, među njima Donald Hil, Ahmad al-Hasan i Fuat Sezgin, pominjali su tekst i raspravljali o njemu, ali nijedan potpuni engleski prevod nije stekao uporediv naučni ugled.
Opstanak rukopisa u Istanbulu u skladu je sa opštim obrascem čuvanja arapskih naučnih rukopisa. Mnogi najvažniji tekstovi islamske naučne tradicije preživeli su u osmanskim bibliotekama, gde su se vekovima sakupljali, prepisivali i održavali. Osmanska učena sredina cenila je te tekstove kao deo svog intelektualnog nasleđa, a velike istanbulske biblioteke, naročito zbirke Sulejmanije i Topkapija, postale su poslednja skrovišta za dela koja su u islamskom svetu kružila pet stotina godina ili duže. To što je Al-Kindijeva knjiga o parfemima završila u Istanbulu, a ne u Kairu, Damasku ili bibliotekama maurske Španije, delom je posledica te osmanske težnje ka sakupljanju, a delom slučaja koji odlučuje o opstanku rukopisa: požari, poplave, ratovi i zapuštenost uništili su većinu srednjovekovnih arapskih naučnih tekstova, a sačuvano je tek deo onoga što je nekada postojalo.
Samih 107 recepata obuhvata niz
Samih 107 recepata obuhvata niz mirisnih preparata. Tu su formule za ružinu vodu, najvažniji mirisni proizvod srednjovekovnog islamskog sveta. Tu su i preparati od mošusa, sa tehnikama rada sa sirovim zrnima mošusa koja se dobijaju od mošusnog jelena iz Centralne Azije i Tibeta. Destilaciju kamfora, tehnički zahtevan postupak, Al-Kindi opisuje do pojedinosti. Na kraju su složeni mirisi od više sastojaka, u kojima se biljne, životinjske i mineralne sirovine spajaju u gotove proizvode.
Recepti za ružinu vodu su naročito značajni. Ružina voda je za islamski svet bila ono što je vino bilo za hrišćanski Zapad: sveprisutna, privredno važna, kulturno središnja tečnost koja je prožimala svakodnevni život na svakom društvenom nivou. Koristila se u kuhinji, u medicini, u verskim obredima, u ličnoj higijeni, za mirisanje prostorija i tkanina i u diplomatskim darovima. Abasidski kalifi su ružinu vodu slali na dar stranim vladarima. Njome su se namirisavale džamije. Njome se začinjala hrana. Njome su se lečili bolesnici. Potražnja je bila ogromna, a proizvodnja kojom se ona zadovoljavala bila je industrija koja se protezala kroz ceo islamski svet, od Persije (koja se smatrala izvorom najboljih latica ruže) do Severne Afrike.
Al-Kindijevi recepti za ružinu vodu opisuju destilaciju tako da se u njoj jasno prepoznaje preteča savremene destilacije vodenom parom. Određuje opremu: kukurbit (sud za ključanje), glavu alembika (kapu u kojoj se para kondenzuje) i prijemni sud. Određuje postupak: sveže latice ruže stavljaju se u kukurbit sa vodom, sud se zagreva, para se podiže kroz glavu alembika, gde se kondenzuje, a kondenzat se sakuplja. Određuje i merila kvaliteta: ružina voda treba da bude bistra, da nosi miris svežih ruža i da ne miriše na zagorelo ili prekuvano od prevelike vatre.
Preciznost ovih uputstava je upadljiva. Al-Kindi je pisao za čitaoce koji bi mogli da pokušaju da izvedu te postupke, i bilo mu je stalo do ponovljivosti. To je opet filozofov pristup: recept se ne zapisuje samo da bi se zabeležio, već da bi neko drugi mogao da postigne isti rezultat. Naglasak na opisu opreme, redosledu postupaka i merilima kvaliteta daje tekstu karakter bliži laboratorijskom priručniku nego kuvaru.
Preparati od mošusa su podjednako podrobni i
Preparati od mošusa su podjednako podrobni i istorijski važni. Mošus, lučevina mošusnog jelena (Moschus moschiferus), bio je najvrednija mirisna supstanca srednjovekovnog sveta, skuplja po jedinici težine čak i od sive ambre. Dobijao se pretežno iz Centralne Azije i sa Tibetske visoravni, prevozio se kopnenim trgovačkim putevima do pijaca Bagdada, Damaska i Kaira i trošio u količinama koje su na kraju doprinele skoro potpunom istrebljenju mošusnog jelena u divljini.
Al-Kindi opisuje nekoliko načina rada sa sirovim mošusom, među njima mlevenje, infuziju i mešanje sa drugim aromatičnim sirovinama. Bavi se i problemom patvorenja, koje je u trgovini mošusom bilo uobičajeno. Sirova zrna mošusa bila su toliko skupa da su razređivanje i zamena za posrednike bili stalno iskušenje. Al-Kindi navodi probe za otkrivanje patvorenog mošusa, pojedinost koja pokazuje koliko su razvijena bila tržišta za koja je pisao. To nisu bile seoske čaršije. To su bila međunarodna robna tržišta na kojima je prevara bila poslovni rizik, a provera kvaliteta ekonomska nužnost.
Recepti za kamfor obrađuju još jednu veliku mirisnu robu. Kamfor, dobijen iz kamforovog drveta (Cinnamomum camphora), uvozio se u islamski svet iz Jugoistočne Azije, pre svega sa Bornea i Sumatre. Koristio se u medicini, pri balsamovanju, u verskim obredima i kao sastojak parfema, cenjen zbog prohladnog, prodornog i bistrog mirisa. Al-Kindijeva uputstva za destilaciju kamfora opisuju proces sublimacije i kondenzacije koji je zahtevao pažljivu kontrolu temperature, što njegove tehničke zahteve smešta znatno iznad običnog kuvanja i sakupljanja.
Sa složenim mirisima tekst prelazi sa pojedinačnih sastojaka na područje kompozicije. Neke Al-Kindijeve formule spajaju pet, osam, deset ili više sastojaka u preparate koje bismo i danas prepoznali kao parfeme: složene aromatične smeše zamišljene da proizvedu mirisni efekat veći od zbira svojih delova. Ti recepti određuju ne samo sastojke, već i razmere, redosled dodavanja i korake obrade potrebne da bi se došlo do gotovog proizvoda. Oni su, u stvari, formule u hemijskom smislu: uputstva za spajanje tačno određenih količina tačno određenih sirovina u tačno određenom redosledu radi dobijanja tačno određenog rezultata.
Oprema za destilaciju opisana u knjizi Kitab
Oprema za destilaciju opisana u knjizi Kitab treći je veliki doprinos tog teksta. Al-Kindijevi opisi alembika, kukurbita i pripadajućih sprava spadaju među najranije podrobne tehničke opise opreme za destilaciju na bilo kom jeziku. Alembik, od arapske reči al-anbiq, koja opet potiče od grčke reči ambix (čaša ili sud), bio je osnovna sprava arapske alhemije, a samim tim i srednjovekovne hemije. Njegov razvoj se obično vezuje za Džabira ibn Hajana (Gebera), koji je radio u Bagdadu otprilike vek pre Al-Kindija i čiji su spisi o aparatima i postupcima destilacije postavili temelje te oblasti.
Al-Kindi se nadovezuje na Džabirov rad, ali ga primenjuje posebno na parfimeriju. Njegovi opisi opreme nisu apstraktni ni teorijski. Određuju materijale (grnčariju, staklo, bakar), dimenzije i pojedinosti izrade. Al-Kindi opisuje kako se zaptivaju spojevi da para ne bi izlazila. Opisuje kako se toplota reguliše menjanjem rastojanja između vatre i kukurbita. Opisuje kako se vodi kondenzacija da bi se prinos povećao, a zagađenje smanjilo. To su inženjerske specifikacije, a ne filozofske apstrakcije.
Značaj ovoga za istoriju tehnologije je veliki. Destilacija je jedna od temeljnih tehnika hemije, a njen razvoj u islamskom svetu od osmog do desetog veka bio je preduslov za gotovo svu docniju hemijsku industriju. Destilacija eteričnih ulja, alkoholnih pića, mineralnih kiselina i farmaceutskih preparata: sve to zavisi od osnovnih aparata i postupaka koje su opisali Al-Kindi i njegovi prethodnici. Knjiga o parfemima zato nije samo dokument istorije parfimerije, već i dokument istorije hemije, jer beleži stanje tehnologije destilacije u određenom trenutku njenog razvoja.
Jedan aspekt knjige Kitab koji zaslužuje
Jedan vid knjige Kitab zaslužuje posebnu pažnju: njen odnos prema ranijim tradicijama. Al-Kindi nije izmislio parfimeriju. On ju je sistematizovao. Mirisne tradicije na koje se oslanjao bile su drevne: egipatske, mesopotamske, persijske, indijske i grčke prakse doprinele su sintezi po kojoj se islamska parfimerija prepoznaje. Grčki lekar Dioskorid, koji je pisao u prvom veku nove ere, opisao je u spisu De Materia Medica brojne mirisne supstance i njihovu pripremu, a taj spis preveden je na arapski i široko je kružio islamskim svetom. Persijska tradicija proizvodnje ružine vode starija je od islama. Indijska upotreba kamfora i sandalovine još je starija.
Al-Kindi je prikupio, uredio, racionalizovao i zapisao. Prakse koje su postojale kao usmena predanja, cehovske tajne i rasuti pisani navodi pretočio je u sveobuhvatan pisani priručnik koji parfimeriju smatra predmetom vrednim sistematskog proučavanja. U tome je njegov doprinos. Ne izum, već sistematizacija. Ne prvi parfem, već prvi udžbenik parfimerije.
Paralela sa njegovim drugim intelektualnim radom je potpuna. Al-Kindi nije izmislio aristotelovsku filozofiju. Prenosio ju je, prevodio i primenjivao na nove probleme. Nije izmislio matematiku. Pisao je rasprave koje su uredile i proširile postojeće matematičko znanje. Njegov metod u svim oblastima istraživanja bio je sintetički: prikupljao je dostupno znanje, kritički ga procenjivao, logički ga uređivao i izlagao u obliku koji drugi mogu da koriste i na kome mogu da grade. Knjiga o parfemima je taj metod primenjen na mirisne sirovine.
Nastala je vekovima pre svakog uporedivog evropskog teksta. Najranija evropska dela o parfimeriji koja se mogu smatrati samostalnim raspravama, a ne odeljcima medicinskih ili alhemijskih spisa, potiču iz kasnog srednjeg veka ili ranog renesansnog razdoblja. Delo „Gli Ornamenti delle Donne” (1562), koje je napisao Giovanni Marinello, i slična dela nastala su otprilike sedam vekova posle Al-Kindija. Čak i kada se kao protoparfimerijski tekstovi uračunaju odgovarajući odlomci Dioskorida ili Plinija, razlika ostaje velika: Al-Kindijev sistematski pristup, uključivanje tehnologije destilacije i obrada složene kompozicije kao predmeta koji traži precizno dokumentovanje, sve to prethodi razvoju koji se u evropskoj literaturi o parfimeriji pojavio tek vekovima kasnije.
Nije svih 107 recepata remek-delo.
Nije svih 107 recepata remek-delo. Neki su jednostavni: destilacija jedne sirovine, mešavina dve sirovine. Neki su složeni: višestepene pripreme sa uzastopnim dodavanjem, međufaznom obradom i pažljivim odmeravanjem vremena. Kada se čitaju u izdanju koje je priredio Garbers, vidi se da nije reč o ujednačenom nivou, već o rasponu, od osnovnih priprema koje bi izveo svaki sposoban apotekar do naprednih formulacija koje zahtevaju pravo umeće, iskustvo i rasuđivanje. Taj raspon je sam po sebi poučan. Ukazuje na to da je Al-Kindi beležio čitav opseg parfimerskog umeća kakvo je postojalo u Bagdadu devetog veka, od najjednostavnijeg do najzahtevnijeg.
Neki recepti navode namenu: lični miris, mirisanje prostorija, mirisanje tekstila, lekovitu primenu. Granice među tim kategorijama bile su u devetom veku propusnije nego danas. Preparat kojim se mirisala koža mogao je da se smatra i lekovitim. Miris prostorije mogao je da ima versko značenje. Savremeno zapadno odvajanje parfimerije od farmacije i kozmetike od medicine tada nije postojalo. Al-Kindi se slobodno kretao među tim kategorijama, jer u njegovom intelektualnom svetu one nisu bile odvojene. Sve su bile primene iste osnovne nauke: obrade mirisne materije hemijskim postupcima radi željenih učinaka na ljudska čula.
Knjiga sadrži i odlomke o teoriji mirisa. Al-Kindijev filozofski okvir, pod uticajem aristotelovskih i neoplatonskih ideja o odnosu materijalnog i nematerijalnog, naveo ga je da miris shvati kao most između fizičkog sveta (mirisne supstance) i uma koji opaža (nosa, mozga, duše). To nije moderna neuronauka. To je prirodna filozofija devetog veka. Ali to je pokušaj, možda najraniji sačuvani, da se parfimerija smesti u koherentan teorijski okvir, umesto da se posmatra kao čisto empirijski zanat.
Nasleđe dela Kitab Kimiya al-Itr
Nasleđe dela Kitab Kimiya al-Itr je rasuto. Nije stvorilo „školu” parfimerije onako kako bi moderan udžbenik mogao da osnuje akademsku tradiciju. Njegov uticaj upijen je u širu struju islamske mirisne prakse, koja se razvijala vekovima posle Al-Kindijeve smrti. Veliki parfimeri kasnijeg islamskog sveta, u maurskoj Španiji, mamelučkom Egiptu, osmanskoj Turskoj i mogulskoj Indiji, svi su radili u tradicijama koje je Al-Kindi pomogao da se sistematizuju, iako je neposrednu liniju uticaja od njegovog konkretnog teksta do njihove konkretne prakse teško pratiti.
Za tehnologiju se put može pratiti. Destilacioni aparat koji je Al-Kindi opisao stigao je iz Bagdada u svaki kraj islamskog sveta i na kraju u Evropu. Kada su Mauri doneli destilaciju u Španiju i kada su se krstaši sa njom susreli na Levantu, susreli su se sa zrelim oblikom tehnologije koju je Al-Kindi dokumentovao u fazi između rane i srednje. Alembik je postao osnova evropske alhemijske i farmaceutske prakse. Destilacija eteričnih ulja postala je temelj industrije parfema u Grasu. Cela moderna industrija mirisa, svaki flakon na svakoj polici, potiče iz tehnologije koju je Al-Kindi zabeležio.
Napisao je 107 recepata. Opisao je opremu. Objasnio je principe. Uredio je znanje. Zatim su vekovi prolazili, rukopis je otputovao iz Bagdada u Istanbul, a najstariji udžbenik parfimerije na svetu hiljadu godina je stajao u biblioteci i čekao nemačkog učenjaka da ga prevede, a ostatak sveta da primeti da je sve što je smatrao novim već bilo zapisano, na arapskom, rukom filozofa koji je verovao da je razumevanje toga kako se postiže da nešto lepo miriše legitimna grana ljudskog znanja.
Bio je u pravu. Nama je trebalo neko vreme da se složimo.
Sedam ekstrakata od 20 odsto, jedna kolekcija. Komplet Discovery Set sadrži svih sedam u bočicama od 2 ml.
