Ujutru 16. oktobra 1793. godine Marie Antoinette su izveli iz ćelije u Konsijeržiju. Pomoćnik dželata joj je ošišao kosu, ruke su joj svezali na leđima, a zatim su je smestili na otvorena kola kojima se kroz Pariz vozila do Trga revolucije. Imala je trideset sedam godina. Bila je kraljica Francuske devetnaest godina, a poslednje tri zatvorenica. Savremeni opisi pominju njenu odeću: beli penjoar, belu kapu, crne čarape. Ne pominju kako je mirisala, jer to gomila nije mogla da zna. Ipak se zna, jer je to zapisao čovek koji joj je pravio parfem.
12 minuta čitanja
Jean-Louis Fargeon bio je zvanični parfimer kraljice Marie Antoinette. Nosio je titulu fournisseur de la Reine, dobavljač kraljice, a taj položaj ga je uvodio u trgovački krug dvora u Versaju i, kasnije, u politički krug Terora. Njegova radnja nalazila se u ulici Rue du Roule u Parizu. Među mušterijama su bili najviši slojevi francuske aristokratije. Ipak, najpoznatija mušterija, ona po kojoj će ostati upamćen i koja ga je zamalo koštala života, bila je kraljica austrijskog porekla koja je u parfemu volela jednostavnost, u vreme kada je jednostavnost bila ono što se najmanje vezivalo za Versaj.
Istoriografija o Fargeonu počiva na nekoliko temelja. Njegovi spisi, objavljeni posle Revolucije, daju iskaz iz prvog lica. Arhivi kraljevskog domaćinstva, čuvani u Nacionalnom arhivu (Archives nationales) u Parizu, beleže finansijski odnos između krune i njenih dobavljača. A rad Elisabeth de Feydeau, naročito njena knjiga iz 2006. godine „A Scented Palace: The Secret History of Marie Antoinette’s Perfumer”, sažima te izvore u najpotpuniji savremeni prikaz života i rada Fargeona. Ovaj tekst se oslanja na sva tri.
Fargeon je rođen u Monpeljeu 1748. godine
Fargeon je rođen u Monpeljeu 1748. godine, kao sin rukavičara i parfimera. Ta kombinacija nije bila neobična. Na jugu Francuske zanati izrade rukavica i parfema bili su isprepleteni još od šesnaestog veka, kada je dolazak Catherine de Medici u Francusku pomogao da moda namirisanih rukavica zaživi na francuskom dvoru. Gras, oko 200 kilometara istočno od Monpeljea, već je svoju privredu izgradio na toj vezi: kožari koji su omekšavali i mirisali kožne rukavice postepeno su postajali stručnjaci za same mirisne sirovine, a do osamnaestog veka Gras je bio prestonica parfema Francuske. Monpelje, iako nije Gras, delio je istu regionalnu tradiciju. Fargeon je parfimeriju učio kao porodični zanat.
Preselio se u Pariz, otvorio radnju i stekao klijentelu među aristokratijom. O njegovoj ranoj poslovnoj karijeri sačuvani zapisi govore malo. Jasno je da je početkom 1780-ih privukao pažnju kraljice. Lični izdaci Marie Antoinette, pedantno vođeni u administraciji kraljevskog domaćinstva, obuhvatali su znatna sredstva za parfeme, kozmetiku i mirisne preparate. Kraljica je trošila slobodno, a njeni politički protivnici to su iskoristili razornom delotvornošću. Nadimak Madame Deficit odnosio se na njenu potrošnju u vreme kada je francuska država klizila u bankrot. Parfem je bio deo optužnice.
Ali sam parfem nije bio ono što su njeni kritičari zamišljali. Popularna slika Versaja, i u osamnaestom veku i u kasnijoj mitologiji, jeste slika dvora koji se davi u preteranosti: nadmoćni mirisi, oblaci pudera, agresivna upotreba mirisa kao društvenog oklopa. Za veći deo dvora ta slika je bila tačna. Francuska aristokratija starog režima (ancien regime) obilno je koristila parfem, delom iz mode, a delom kao praktičan odgovor na ograničenu higijensku infrastrukturu čak i najraskošnijih palata. Versaj je, uprkos arhitektonskoj veličanstvenosti, bio čuveno težak za održavanje čistoće. Vrtovi su služili kao nužnici na otvorenom. Hodnici su mirisali onako kako mirišu hodnici kada stotine ljudi žive u zgradi bez odgovarajućeg vodovoda.
Marie Antoinette, međutim, nije pratila preovlađujuću modu teških parfema životinjskog porekla. Kraljica nije volela mošus. Nije volela cibet. Nije volela guste, animalne bazne note na kojima je počivala većina aristokratskih parfema njenog doba. Njena sklonost, kako pokazuju beleške koje je vodio Fargeon i potvrđuju računi domaćinstva, išla je ka lakim, cvetnim kompozicijama: ruži, jasminu, irisu, cvetu pomorandže. One su bile postavljene na jednostavne osnove, često jedva nešto više od alkohola i vode, bez teških fiksativa koji su većini parfema osamnaestog veka davali trajnost i gustinu.
To je bilo neobično. Bilo je i namerno. De Feydeau tvrdi da je sklonost Marie Antoinette prema lakim cvetnim mirisima bila u skladu sa njenom širom estetikom, koja je davala prednost jednostavnosti nad baroknom preteranošću dvora koji je preuzela. Kraljičino povlačenje u Mali Trijanon (Petit Trianon), njeno privatno imanje u okviru versajskih vrtova, bilo je vežba u svesnom pojednostavljivanju: uzorna farma, rustično selo, vrtovi zamišljeni da izgledaju prirodno, a ne geometrijski. Njen izbor parfema odražavao je isti nagon. Htela je da miriše na cveće, a ne na veštinu parfimera.
Fargeon joj je izlazio u susret. Njegova knjiga formula, čiji su delovi sačuvani, beleži kompozicije koje je pripremao za kraljicu. Osnovu su činile eaux, lake mirisne vode na bazi alkohola: eau de rose, eau de fleur d’oranger, eau de violette. Nanosile su se na kožu, na maramice, na odeću, u vodu za kupanje. Bile su prolazne po zamisli. Nisu se širile. Nisu dugo trajale. Trebalo je da budu prisutne samo na najintimnijoj razdaljini, kao privatni miris, a ne kao javna izjava.
Revolucija je promenila sve osim kraljičinog
Revolucija je promenila sve osim kraljičinog parfema.
Juriš na Bastilju 14. jula 1789. godine pokrenuo je proces koji će razoriti monarhiju, uništiti aristokratiju i iz temelja preoblikovati francusko društvo. Kraljevska porodica bila je primorana da napusti Versaj 6. oktobra 1789. godine, u pratnji gomile pijačnih žena i nacionalnih gardista, i smeštena je u palatu Tilerije u centru Pariza. Od tog trenutka bili su u praksi zarobljenici, iako je privid ustavne monarhije održavan još skoro tri godine.
Fargeon je nastavio da snabdeva kraljicu parfemom u periodu Tilerija. To je izuzetan detalj. Kraljica je bila pod nadzorom, kretanje joj je bilo ograničeno, prepiska praćena. Domaćinstvo joj je smanjeno. Sluge su otpuštene ili premeštene. Složeni rituali Versaja, lever, coucher, javno doterivanje, napušteni su. A ipak su se porudžbine parfema nastavile. Računi domaćinstva pokazuju isporuke od Fargeona u Tilerije tokom cele 1790. i 1791. godine.
De Feydeau ovaj kontinuitet tumači kao dokaz nečeg većeg od taštine. Parfem za Marie Antoinette nije bio luksuz kojeg se treba odreći pod pritiskom. Bio je praksa, svakodnevni čin samooblikovanja koji je opstajao i dok su se spoljne strukture njenog života urušavale. Kraljica je nastavila da se kupa u mirisnoj vodi, da na kožu nanosi cvetne eaux, da rublje namirisava, ne zato što nije shvatala svoje okolnosti, nego zato što su ti činovi bili deo načina na koji je sebe gradila kao osobu. Miris nije bio ukras. Bio je identitet.
Beg u Varen u junu 1791. godine, neuspeli pokušaj kraljevske porodice da pobegne iz Francuske, okončao je privid saradnje između monarhije i Revolucije. Kralj je suspendovan, pa vraćen na položaj uz još stroža ograničenja. Tilerije su 10. avgusta 1792. godine napadnute, švajcarska garda je masakrirana, a kraljevska porodica zatvorena u Tampl, srednjovekovnu tvrđavu u pariskoj četvrti Mare. Monarhija je ukinuta 21. septembra 1792. godine. Kralju je suđeno, osuđen je i pogubljen 21. januara 1793. godine.
Marie Antoinette je ostala u Tamplu, a u avgustu 1793. godine prebačena je u Konsijerži, zatvor uz Palatu pravde. Suđenje je počelo 14. oktobra. Trajalo je dva dana. Optužbe su obuhvatale izdaju, seksualno zlostavljanje sina (izmišljenu optužbu koju je i revolucionarni tribunal očigledno nerado iznosio) i zaveru protiv Republike. Osuđena je na smrt.
Izveštaj samog Fargeona o ovom periodu, napisan
Izveštaj samog Fargeona o tom periodu, napisan posle Terora, opisuje sve opasniji položaj svakoga ko je bio vezan za kraljevsko domaćinstvo. Revolucija nije samo svrgnula kralja. Kriminalizovala je kulturu koja je održavala monarhiju. Aristokrate su hapšene zato što su aristokrate. Službenici krune hapšeni su zato što su služili kruni. Dobavljači kraljevskog domaćinstva bili su sumnjivi po definiciji. Fargeon, kao kraljičin imenovani parfimer, bio je obeležen čovek.
Uhapšen je 1794. godine, u najintenzivnijoj fazi Terora, u periodu između pada žirondinaca u junu 1793. i pada Robespierrea 9. termidora (27. jula 1794). Pariski zatvori bili su prepuni. Revolucionarni tribunal obrađivao je slučajeve tempom koji je onemogućavao bilo šta nalik pravičnom postupku. Između juna 1793. i jula 1794. tribunal je samo u Parizu osudio na smrt otprilike 2.600 ljudi. Još hiljade je pogubljeno u provincijama. Merilo dokaza bilo je političko, a ne sudsko. Povezanost sa starim režimom (ancien regime) bila je dovoljna.
Fargeon je zatvoren. Pojedinosti o njegovom tamnovanju delimično su dokumentovane u njegovim kasnijim spisima, mada je legitimno naučno pitanje koliko su ti spisi obojeni retrospektivnom samodramatizacijom. Držan je u jednom od pariskih zatvora, a u kom tačno, sporno je, i čekao je suđenje pred Revolucionarnim tribunalom. Suđenje pred tribunalom u tom periodu bilo je u većini slučajeva formalnost pre pogubljenja. Stopa oslobađanja bila je zanemarljiva.
Preživeo je. Pad Robespierrea 9. termidora II godine (27. jula 1794) okončao je Veliki teror i započeo termidorijansku reakciju, period političkog povlačenja u kojem su najekstremnije revolucionarne mere ukinute, a mnogi zatvorenici pušteni. Fargeon je bio među onima kojima je ovaj preokret koristio. Pušten je iz zatvora, smrtna kazna mu nije izvršena i vratio se civilnom životu.
Razlika je bila minimalna. Da je Robespierre pao nedelju dana kasnije, ili da je Revolucionarni tribunal malo brže prolazio kroz svoje zaostatke, Fargeon bi bio pogubljen. Njegov opstanak nije bio rezultat bilo kakve odbrane ili zalaganja u njegovo ime. Bio je pitanje vremena: mašinerija smrti prekinuta je pre nego što je stigla do njegovog imena na spisku. Ovo nije metafora. Tribunal je radio po spiskovima. Spiskovi su bili dugi. Kad je Robespierre pao, spiskovi su stali.
Posle Terora, Fargeon je pisao.
Posle Terora Fargeon je pisao. Njegov objavljeni izveštaj o sopstvenim iskustvima i o odnosu sa kraljicom jedan je od primarnih izvora za sve što istoričari znaju o sklonostima Marie Antoinette u parfemima. Memoari su vredni upravo zato što dolaze od zanatlije, a ne od dvorjanina. Gleda se iz perspektive dobavljača, čoveka čiji je odnos s kraljicom bio komercijalni i tehnički, a ne politički ili lični. Znao je šta je naručivala. Znao je šta joj se sviđa, a šta odbacuje. Fizičke pojedinosti njenog doterivanja poznavao je kako to nisu mogle dvorske dame i politički memoaristi, jer je upravo on dostavljao sirovine.
Memoari beleže kraljičinu doslednu sklonost lakom cvetnom stilu. Beleže konkretne formulacije. Beleže naručene količine i učestalost isporuka. Daju detaljan, materijalan prikaz onoga od čega se kraljičina svakodnevna praksa mirisanja zaista sastojala, lišen političke simbolike koju su na nju projektovali i njeni pristalice i njeni neprijatelji.
Jedan odlomak koji je posebno privukao istoričare tiče se kraljičinih poslednjih dana. Fargeon tvrdi, a de Feydeau tu tvrdnju smatra uverljivom, mada je iz drugih izvora ne može nezavisno da potvrdi, da je Marie Antoinette za vreme zatočeništva imala pristup nekom obliku mirisnog preparata. Da li je to bio ostatak ranijih zaliha, nešto što je prokrijumčario saosećajni čuvar ili prosto mirisna maramica koja ju je pratila iz Tilerija, nije jasno. Fargeon tvrdi da je kraljica i u Konsijeržiju, čak i u poslednjim nedeljama pred pogubljenje, održavala naviku ličnog mirisanja.
Ako je to istina, a ta ograda je važna, žena koja se 16. oktobra 1793. godine na kolima vozila do giljotine mirisala je na ruže. Ili na cvet pomorandže. Ili na iris. Mirisala je na isti lak, cvetni, namerno neversajski miris koji je sama izabrala kao mlada kraljica, u godinama kada joj je izbor još bio dostupan. Parfem je bio poslednja konstanta. Sve ostalo joj je oduzeto: kruna, muž, deca, sloboda, kosa. Miris je ostao.
Knjiga formula koju je vodio Fargeon druga je velika
Fargeonova knjiga formula je drugo veliko nasleđe. Formule koje je zapisao, uključujući i one sačinjene za kraljicu, izvorni su dokument za francusku parfimeriju s kraja osamnaestog veka. Pokazuju prelaznu etapu u istoriji tog zanata. Teške kompozicije na životinjskoj osnovi, koje su u evropskoj parfimeriji vladale još od renesanse, ustupale su mesto lakšim, cvetnim stilovima. Taj prelaz se obično pripisuje širim kulturnim promenama: naglasku prosvetiteljstva na higijeni i čistoći, sve većoj dostupnosti destilovanih cvetnih apsoluta iz Grasa i uticaju engleskog i nemačkog estetskog osećaja, koji je svežinu cenio više od raskoši. Ukus Marie Antoinette bio je i odraz tih tokova i njihov pokretač. Kad je kraljica Francuske više volela ružinu vodu nego mošus, ta poruka se širila kroz celu društvenu lestvicu.
Same formule po današnjim merilima nisu složene. To su rastvori na bazi alkohola sa relativno malim brojem prirodnih sastojaka: ruža, jasmin, koren irisa, cvet pomorandže, ljubičica, tuberoza. Umeće nije bilo u broju komponenti, već u srazmerama i u kvalitetu sirovina. Fargeon je nabavljao sirovine iz Grasa i iz Monpeljea. Imao je pristup najboljem francuskom cveću, a u formulama ga je koristio sa uzdržanošću koja današnjem parfimeru deluje izrazito savremeno. To nisu arhitektonske kompozicije od stotinu sastojaka iz devetnaestog veka. Formule su prozirne, direktne i građene oko jedne ili dve dominantne cvetne note.
Knjiga formula sačuvana je nakon Fargeonove smrti. Njeno kasnije poreklo nije sasvim jasno u javnim izvorima, ali je istraživanje de Feydeau pratilo njene delove kroz privatne zbirke i arhivske depozite. Već i to što je knjiga preživela zaslužuje pažnju. Mnoge knjige formula parfimera iz osamnaestog veka izgubljene su, uništene ili utopljene u privatne arhive komercijalnih kuća koje su ih nasledile. Fargeonova knjiga preživela je delom zbog veze sa kraljicom, koja joj je dala istorijski značaj mimo tehničkog sadržaja, a delom zahvaljujući očuvanju koje su, čini se, namerno sprovodili njegovi potomci ili saradnici.
Priča o Fargeonu otvara pitanje
Priča o Fargeonu otvara pitanje koje parfimerska industrija nikada nije sasvim razrešila, a to je kakav je odnos između parfimera i klijenta. Fargeon nije nametao svoj ukus Marie Antoinette. Služio je njenom. Formule u njegovoj knjizi odražavaju njene sklonosti, a ne njegovu estetsku viziju. Htela je jednostavnost. Dao joj je to. Mošus joj se nije dopadao. Izostavio ga je. Stvaralački autoritet, ako se taj izraz uopšte može primeniti, pripadao je kraljici. Tehnički autoritet pripadao je parfimeru.
Taj odnos obrće savremenu mitologiju parfimerije, u kojoj je parfimer autor, a klijent publika. U Fargeonovom svetu, kao i u svetu svake predindustrijske parfimerije po meri, odnos je bio obrnut. Klijent je diktirao. Parfimer je izvršavao. Veština je bila u izvršenju: u razumevanju šta je klijentkinja mislila kad bi rekla da želi nešto „lagano” ili „cvetno”, u prevođenju neodređenih estetskih sklonosti u precizne formule, u nabavci prave sirovine i njenom spajanju u pravim srazmerama, da bi se postigao efekat koji je klijentkinja prepoznala kao ispravan, iako ga unapred nije mogla odrediti.
To je drugačija veština od one koju slavi savremena industrija. Bliža je krojenju nego slikarstvu. Traži tehničko majstorstvo, duboko poznavanje sirovina i posebnu osetljivost da se čuje šta neko želi kad nema reči da to precizno kaže. Fargeon je u tome bio dobar. Kraljica je kod njega naručivala više od deset godina. Nije menjala parfimera. Na dvoru čuvenom po frakcijama i prevrtljivoj naklonosti, i ta vernost je podatak za sebe.
Fargeon je kraljicu nadživeo za decenije. Umro je 1806. kao pedesetosmogodišnjak, u Francuskoj koja je prošla kroz monarhiju, revoluciju, teror, direktorijum i konzulat, a sada je bila carstvo pod Napoleonom. Nadživeo je stari poredak, Revoluciju, Teror i Republiku. Svoju najpoznatiju klijentkinju nadživeo je za trinaest godina. Njegova knjiga formula nadživela je njega za više od dva veka.
Kraljica je otišla na gubilište mirišući na cveće. Parfimer koji je to sačinio otišao je u zatvor i izašao živ. Formule su preživele oboje. Na kraju, ostali nisu ni kruna, ni giljotina, ni zatvor, ni carstvo koje je usledilo. Ostala je formula za ružinu vodu, zapisana zanatlijskom rukom, za ženu koja je htela da miriše na nešto jednostavno u svetu koji je bio sve samo ne jednostavan.
Sedam ekstrakata od 20 odsto, jedna kolekcija. Komplet Discovery Set sadrži svih sedam, u bočicama od 2 ml.
