Versajska palata, u najraskošnijem obliku dovršena krajem sedamnaestog veka, bila je najveća i najskuplja stambena zgrada u Evropi. U vreme najveće naseljenosti u njoj je živelo otprilike 10.000 ljudi: kraljevska porodica, plemstvo, njihova posluga, posluga njihove posluge, vojnici, sveštenstvo, kuvari, konjušari i neodređen broj gotovana, molilaca i pravih bespravnih useljenika koji su spavali po hodnicima i stepeništima. Imala je više od 700 soba, 1.200 kamina i 67 stepeništa. Imala je vrtove koji su se protezali do horizonta. Imala je fontane građene tako da rade samo dok kralj gleda, jer dovod vode nije bio dovoljan da rade neprestano.
9 min čitanja
Ono što nije imala, bar ne u nekom pravom smislu, bili su vodovod i kanalizacija.
To je činjenica koju svaki pozlaćeni obilazak Versaja radije izostavlja. Najveličanstvenija palata hrišćanskog sveta, fizičko otelotvorenje apsolutne monarhije, zgrada koja je čitav vek određivala evropsku estetiku, strašno je smrdela. Ne povremeno. Ne samo leti. Uvek. Smrad Versaja bio je trajno stanje, pozadinsko zračenje prljavštine koje je prožimalo svaku sobu, svaki hodnik, svaku zavesu, svaku periku. Činio ga je smrad otvorenih nužnika koji su se prelivali na stepeništa, noćnih posuda izručenih kroz prozore, hiljada tela koja su se retko prala, ostataka hrane što truli u prolazima za poslugu, pasa i konja čiji je prostor od ljudskih stanova bio odvojen samo zidom i molitvom.
I upravo u tom okruženju, a ne u nekom namirisanom salonu rafiniranih zadovoljstava, rodila se moderna francuska parfimerija. Ne iz lepote. Iz gađenja.
Miazmatska teorija i strah od lošeg vazduha
Da biste razumeli odnos Versaja prema mirisu, prvo morate da razumete u šta se u sedamnaestom veku verovalo o bolestima. Vladajuća medicinska teorija, nasleđena iz antike i još čvrsto na snazi, bila je miazmatska: bolesti nastaju od lošeg vazduha. Mal aria. Pokvarena atmosfera. Kuga, groznica, boginje, sve se prenosilo ne dodirom ni zarazom, već udisanjem smrdljivih isparenja iz močvara, sa leševa, iz kanalizacije i od bolesnika. Nos je bio kapija zaraze. Ako je nešto loše mirisalo, bilo je doslovno otrovno.
Ova teorija imala je logičnu posledicu koja savremenom čitaocu deluje suludo, ali je u svom kontekstu bila savršeno razumna: ako loši mirisi uzrokuju bolest, dobri je sprečavaju. Mirisne supstance nisu bile kozmetika. Bile su profilaksa. Pomander, probušena kugla ispunjena sivom ambrom, mošusom, cibetom i začinima, nije bio nakit. Bio je medicinsko sredstvo. Vinaigrette, mala srebrna kutija sa sunđerom natopljenim mirisnim sirćetom, nije bila modni dodatak. Bila je prenosivi prečistač vazduha. Kada bi lekar pregledao žrtvu kuge, nosio je masku u obliku kljuna napunjenu osušenim cvećem, kamforom i aromatičnim biljem. Kljun nije bio simboličan. Bio je lečenje.
U tom okviru parfem je bio javno zdravlje. A u Versaju, gde je miazmatska pretnja bila stalna i silna, parfem je postao trka u naoružanju.
Luj XIV je parfemom pokrivao biološku opasnost, a ne sebe
Luj XIV, Kralj Sunce, često se navodi kao veliki ljubitelj parfema, i to jeste bio, ali se priroda njegove ljubavi redovno pogrešno shvata. Luj nije nanosio parfem iz taštine, bar ne prvenstveno. Nanosio ga je zato što je živeo u zgradi koja je, po svim savremenim merilima, bila biološka opasnost.
Kraljeva dnevna rutina, lever du roi, bila je javna ceremonija kojoj je prisustvovalo na desetine dvorjana u spavaćoj sobi koja je preko noći bila zapečaćena zbog navodno opasnog noćnog vazduha. U sobi su bili kralj, njegov krevet, njegovi psi, njegova noćna posuda i sve atmosferske posledice koje iz svega navedenog proizlaze. Prvi čin jutra nije bila molitva ni doručak. Bila je to fumigacija. Posluga je palila mirisne pastile, tablete benzoina, storaksa, labdanuma i mošusa, da bi se vazduh pročistio pre nego što se zavese razmaknu i dvorjani puste unutra.
Luj je menjao košulju tri puta dnevno. Nije se, međutim, kupao. Tačnije, kupao se tako retko da je svaki put bio dovoljno značajan da ga zabeleže njegovi lekari. To nije bila ekscentričnost. Bila je to medicinska ortodoksija. Verovalo se da voda, naročito topla, otvara pore kože i propušta bolest. Kupanje je bilo medicinski rizik. Najbezbedniji način čišćenja bio je trljanje tela suvom lanenom krpom, po mogućstvu namirisanom. Košulja je bila kupanje. Nije se pralo telo, već se menjala tkanina koja ga dodiruje.
Lujeve sklonosti u parfemima menjale su se tokom života, a ta promena je sama po sebi istorija promenljivih ukusa. U mladosti i srednjim godinama davao je prednost teškim životinjskim mošusima: cibetu, sivoj ambri, mošusu mošusnog jelena. To su bile vladajuće note parfimerije sedamnaestog veka, guste, animalne, uporne i dovoljno snažne da se mere sa okolnim smradom. Njegovi apartmani bili su namirisani tako jako da je posetiocima vazduh ponekad bio zagušljiv. Markiza de Montespan, njegova ljubavnica, po predanju je nanosila parfem tako obilno da je dvorjanima u njenom prisustvu bilo muka.
U kasnijim godinama Luj se okrenuo protiv jakih parfema, možda zato što ga je starost učinila osetljivim na njih, možda zato što je njegova druga žena, gospođa de Maintenon, više volela lakše mirise, možda zato što je moda jednostavno otišla dalje. Naredio je da niko u njegovom prisustvu ne sme da nosi težak miris. Dvor, koji se decenijama nadmetao u mirisnom preterivanju, preko noći se preorijentisao na cvetne vode i lakše aromatične preparate. Čitava estetika se pomerila zato što nos jednog ostarelog kralja više nije mogao da podnese ono što je nekada zahtevao.
Ali šteta, ako je to prava reč, bila je učinjena. Punih pedeset godina dvor u Versaju bio je najveća laboratorija za parfimeriju na svetu, a tamo razvijene tehnike, formule i profesionalne strukture određivaće industriju vekovima.
Dvor je takođe ustanovio ličnost parfumeur du roi, kraljevskog parfimera, položaj stvarnog uticaja i znatnog prihoda. To nisu bili zanatlije u običnom smislu. Bili su zanatski majstori sa pristupom kraljevoj ličnosti, upućeni u intimne pojedinosti kraljevske higijene, kojima su poveravane supstance što dodiruju vladarevu kožu. Taj položaj nosio je društvenu težinu koju samo članstvo u esnafu nikada nije moglo da pruži. Stvorio je i profesionalnu težnju: ideju da parfimer može biti više od veštog zanatlije, stvaralački autoritet, sudija ukusa, ličnost čiji sud ima težinu. Ta ideja se danas podrazumeva. Izmišljena je u Versaju, u sobama koje su mirisale na cibet i kanalizaciju u približno jednakoj meri.
Namirisana rukavica i gantiers-parfumeurs
Najdelotvornije to pokazuje namirisana rukavica. U sedamnaestom veku zanimanja rukavičara i parfimera u Francuskoj bila su zakonski spojena. Esnaf se zvao gantiers-parfumeurs, a spajanje nije bilo proizvoljno. Koža se u to doba štavila izlučevinama: psećim izmetom, golubijim izmetom i urinom, a nastali miris bio je užasan. Rukavice, nezaobilazan deo aristokratske odeće, smrdele su na štavionicu. Rešenje je bilo da se gotove rukavice natope parfemom: jasminom, nerolijem, tuberozom, mošusom. Parfem nije pratio miris štavljene kože. Borio se protiv njega.
Katarina Mediči je popularizovala namirisane rukavice kada je u prethodnom veku stigla iz Firence, ali su pod Lujem XIV postale sveprisutne. Svaki dvorjanin ih je nosio. Potražnja za namirisanom kožom podstakla je razvoj novih tehnika ekstrakcije, anfleraža, maceracije, destilacije, koje će na kraju osloboditi parfimeriju zavisnosti od trgovine rukavicama. Do kraja sedamnaestog veka neki gantiers-parfumeurs zarađivali su više na parfemu nego na rukavicama. Sporedni posao prerastao je glavni. Esnaf će se 1730. kraljevskim ukazom zvanično podeliti, a parfimerija će prvi put u francuskoj istoriji postati samostalno zanimanje.
Ali poreklo je ostalo: parfimerija je u Francuskoj postala zanimanje ne zato što su Francuzi voleli lepe mirise, već zato što im je trebalo da prikriju nepodnošljive.
Sanitarna stvarnost gora nego što popularni prikazi priznaju
Sanitarna stvarnost Versaja bila je gora nego što većina popularnih prikaza priznaje. Prvobitni plan palate gotovo da nije predviđao odlaganje otpada. Dvorjani su koristili noćne posude, koje je posluga, u teoriji, praznila. U praksi se sadržaj često bacao kroz prozore u dvorišta i vrtove ispod ili se jednostavno ostavljao u hodnicima. Stepeništa palate, naročito ona kojima se služila posluga, bila su zloglasna. Vojvoda de Saint-Simon, čiji Memoires (pisani od 1694. do 1723.) ostaju najživlji sačuvani prikaz života u Versaju, zabeležio je više slučajeva da dvorjani obavljaju nuždu u hodnicima, iza goblena i na stepeništima. Tokom velikih ceremonija, kada su hiljade ljudi bile stisnute u palati, stanje je postajalo kritično. U vrtovima su podizani privremeni nužnici, ali su bili nedovoljni i loše održavani.
Kuhinje, smeštene u zasebnim zgradama povezanim sa palatom podzemnim prolazima, stvarale su ogromne količine otpada. Uginule životinje, pokvarena hrana i kuhinjski ostaci gomilali su se u prostorima za poslugu koji su se čistili, u najboljem slučaju, neredovno. Pacovi su bili stalno prisutni. Vrtovi, iako sjajni iz daljine, đubreni su ljudskim i životinjskim otpadom, a ukrasni kanali, napajani nedovoljnom količinom vode, po toplom vremenu bili su otvorene kloake. Veliki kanal, taj blistavi središnji deo koji je zamislio Le Notre, povremeno je postajao zelen i zaudarao.
U tom kontekstu opsednutost francuskog dvora parfemom nije bila neozbiljnost. Bila je trijaža. Sachets ušiveni u odeću, cassolettes koje gore na kaminskim policama, činije sa potpurijem na svakoj površini, namirisane lepeze kojima su žene oko sebe stvarale malo vazduha koji se mogao disati, sve to nisu bili ukrasi. Bili su odbrana. Parfimer je bio jednako neophodan za funkcionisanje dvora kao kuvar ili lekar. Možda i više, jer je kuvar mogao samo da vas nahrani, a lekar samo da vam pusti krv, dok je parfimer mogao da učini sam vazduh podnošljivim.
Zamislite logistiku održavanja mirisnog reda u zgradi te veličine. Samo za kraljevske odaje bila je potrebna stalna fumigacija: mirisne pastile gorele su u srebrnim kadionicama, mirisne vode prskale su se po zagrejanim metalnim pločama da namirišu vazduh, činije sa cvetom pomorandže i laticama ruže obnavljale su se svakodnevno. Kraljičine odaje imale su sopstveni režim mirisa, drugačiji od kraljevog. Svaka velika sala za prijeme namirisavala se pre državnih svečanosti. Kapela se kadila pre mise. Količina mirisnih sirovina koje je palata dnevno trošila bila je ogromna: funte benzoina, storaksa i labdanuma, zatim galoni vode od cveta pomorandže i bale osušene lavande i ruzmarina. Versaj nije bio samo potrošač parfema. Bio je, po sirovoj količini, najveći pojedinačni kupac koga je parfimerska industrija u nastanku ikada imala.
Kako je nužda pokretala inovacije u francuskoj parfimeriji
Posledice ovog razdoblja po istoriju parfimerije ogromne su i nedovoljno priznate. Gotovo svaka tehnika i konvencija moderne francuske parfimerije razvijena je ili usavršena u Versaju, i gotovo sve je pokretala nužda, a ne zadovoljstvo.
Koncentracija bogatih, zahtevnih klijenata na jednom mestu stvorila je tržište koje je nagrađivalo inovacije. Parfimeri su se nadmetali u razvijanju formula koje su postojane, a ne samo prijatne, mirisa koji mogu da traju ceo dan na dvoru, kroz obroke i plesove i sate provedene u pregrejanim, prepunim sobama. Problem postojanosti, kako postići da miris traje, centralni je tehnički izazov parfimerije (usko povezan sa fizikom traga), a u Versaju su se prvi put ozbiljno uhvatili u koštac s njim, gde je miris koji izbledi do podne bio beskoristan.
Razvoj alkoholne parfimerije, u kojoj se destilovani alkohol koristi kao nosač mirisnih jedinjenja, ubrzale su potrebe dvora. Ishod će na kraju biti uobličen u kolonjsku vodu i njene naslednike. Parfemi na bazi ulja, nanošeni na kožu i odeću, bili su delotvorni, ali ograničeni. Alkoholni preparati mogli su da se prskaju, polivaju i nanose na sam vazduh, pa je oko nosioca nastajala zona mirisa. Eau de toilette, doslovno voda za toaletu, to jest za doterivanje, nastala je u tom periodu kao poseban oblik, lakši od klasičnog parfema, ali namenjen izdašnom nanošenju koje se ponavlja tokom celog dana.
Društvena gramatika parfema, zamisao da miris saopštava status, ukus i identitet, uobličena je u Versaju. Na dvoru gde je bliskost kralju bila merilo svega, a ta bliskost je značila satima stajati u prepunoj prostoriji bez vazduha, izbor parfema bio je društveni znak čitak kao odeća ili čin. Previše parfema nagoveštavalo je da se nešto krije. Premalo je govorilo da sebi parfem ne možete da priuštite ili da vas nije briga, što je u statusnoj ekonomiji Versaja bilo isto. Pravi parfem, u pravoj meri, bio je prikaz majstorstva nad sopstvenim telom, okolinom i nepisanim pravilima aristokratskog života.
Istorija koja treba da ostane neprijatna
Ova istorija je neprijatna i treba da ostane neprijatna. Moderna parfimerija sebe predstavlja kao umetnost zadovoljstva, samoizražavanja i čulnosti. I jeste sve to. Ali njeni koreni su u gađenju, u strahu, u očajničkom pokušaju da se nepodnošljiva sredina učini podnošljivom. Velika novina francuske parfimerije nije bila otkriće da je miris lep. To je znala svaka kultura u istoriji. Novina je bio sistematičan, stručan i tehnički napredan napor da se lepota pretvori u oružje protiv prljavštine.
Versaj nije bio namirisan raj. Bio je veličanstvena kanalizacija koja se namirisala do podnošljivosti. A alati razvijeni u tu svrhu, tehnike ekstrakcije, alkoholne formulacije, stručni esnafi i društvene konvencije, postali su temelj industrije koja danas godišnje stvara desetine milijardi dolara.
Kada sledeći put nanesete parfem, pomislite da možda, u malom i u luksuzu, izvodite isti pokret kao dvorkinja iz sedamnaestog veka kad je u hodniku koji je zaudarao na ljudski otpad podigla namirisanu lepezu ka nosu. Pokret je izbrušen do neprepoznatljivosti. Nagon se nije promenio nimalo.
Pogledajte i: Lični parfimer Marije Antoanete
Sedam ekstrakata od 20 %, jedna kolekcija. Komplet Discovery Set sadrži svih sedam po 2 ml.
