Dana 28. oktobra 1533. godine četrnaestogodišnja devojka iz Firence udala se na ceremoniji u Marseju za drugog sina kralja Franje I. Nije bila lepa. Savremeni izveštaji se u tome slažu sa nehajnom surovošću svog doba: bila je niska, mršava, nepravilnih crta lica, sa isturenim očima koje su bile porodična odlika. Sa sobom je donela miraz od 130.000 dukata, političku podršku strica, pape Klementa VII, i, što je za ovu priču važnije, ličnog parfimera.
9 minuta čitanja
Devojka je bila Catherine de Medici. Ime parfimera istoričari beleže u različitim oblicima, a najčešće se navodi Rene le Florentin. Rene Florentinac. Bio je apotekar, sastavljač mirisnih supstanci i, ako su glasine koje su ga pratile do kraja života i posle njega bile istinite, još nešto sasvim drugo. Bio je, šaputalo se, trovač. Parfimer Catherine i trovač Catherine bili su isti čovek, a laboratorija u kojoj je mešao njene mirise bila je ista ona u kojoj je pripremao oruđe njenih političkih ubistava.
Da li je to istina, pitanje je koje četiri veka istraživanja nisu uspela da razreše. Nesporno je kulturno nasleđe te optužbe. Dolazak Catherine de Medici u Francusku obeležava trenutak kada je italijanska parfimerija prešla Alpe i uhvatila koren u francuskom tlu. Obeležava i trenutak kada se parfimerija trajno upletala u sumnju, kada je zanat parfimera dobio senku koju nikada nije sasvim izgubio.
Firenca u šesnaestom veku: hemijska revolucija
Da bi se razumelo šta je Catherine donela sa sobom, treba znati šta je Firenca bila početkom šesnaestog veka. Grad je bio bogat, ali pre svega je bio središte hemijske i botaničke revolucije koja se pripremala dva veka. Mediči su pokrovitelji bili slikara i vajara, ali i botaničara, alhemičara i apotekara. Giardino dei Semplici, botanička bašta koju je Cosimo I de’ Medici osnovao 1545. i koja i danas radi u sastavu Univerziteta u Firenci, bila je jedna od prvih u Evropi, a u njoj su rasle biljke prikupljene širom Mediterana, Levanta i, sve češće, Novog sveta.
Firentinski apotekari bili su najbolji u Evropi. Nasledili su arapsku tradiciju destilacije, usavršili je i primenili na ogroman broj biljnih sirovina. Iz cvetova, kore, korena, lišća i semena mogli su da izdvoje eterična ulja sa preciznošću i ujednačenošću sa kojom nijedan drugi evropski grad nije mogao da se meri. Sastavljali su ne samo parfeme, nego i kozmetiku, lekove i, to se ne može zaobići, otrove.
Znanje potrebno za sve četiri vrste bilo je isto. Parfimer koji je umeo da izdvoji eterično ulje gorkih badema znao je i da ista supstanca sadrži cijanovodoničnu kiselinu. Apotekar koji je mogao da sastavi umirujuću mast od velebilja znao je i da velebilje, u nešto drugačijoj pripremi, širi zenice do slepila, a u većim dozama ubija. Botanička bašta bila je istovremeno apoteka i arsenal. Ista biljka koja je u jednoj dozi lečila, u drugoj je uništavala. Razlika nije bila u znanju, nego u nameri.
U tom svetu je Catherine odrasla. Palata Medičija bila je puna retkih mirisnih sirovina. Catherine je, prema kasnijim izveštajima, imala istinsko i stručno interesovanje za miris, ne samo kao za ukras, nego i kao za tehničku i intelektualnu delatnost. Kada je napustila Firencu zbog Francuske, nije spakovala nekoliko flakona parfema. Donela je celu firentinsku tradiciju: znanje, sirovine, tehnike i čoveka koji je sve troje oličavao.
Francuska pre Catherine: provincijska i epigonska
Francuska 1533. nije bila parfimerijska zabit, imala je sopstvene tradicije, sopstvene mirisne sirovine i sopstveni ceh gantiers-parfumeurs. Ali u poređenju sa Firencom bila je provincijska. Francuska parfimerija i dalje je uglavnom zavisila od teških životinjskih mošusa i jednostavnih biljnih preparata. Pojam orgulja parfimera neće postojati još vekovima. Lagane cvetne kompozicije od citrusa, koje su firentinski apotekari generacijama pravili, severno od Alpa bile su uglavnom nepoznate.
Rene Florentinac osnovao je laboratoriju u Parizu, prema nekim izvorima na mostu Pont au Change, prema drugima blizu mosta Pont Saint-Michel. Sama lokacija je sugestivna: pariski mostovi bili su trgovačke četvrti, ispunjene radnjama, a Reneova ustanova kao da je radila i kao privatna laboratorija u službi kraljice i kao poluotvorena radnja koja je pariskoj eliti prodavala mirisnu robu. Francuskom tržištu, koje ih je dočekalo sa oduševljenjem, uveo je mirisne rukavice, mirisne vode, mirisne pastile i potpuri.
Mirisna rukavica postala je naročito znak prepoznavanja Catherine de Medici. Italijansko rukavičarstvo već je bilo bolje od francuskog, a italijanske rukavice namirisane firentinskim sirovinama bile su luksuzan proizvod bez premca. Catherine ih je poklanjala, što je bio diplomatski gest, ali i, neizbežno, marketinška kampanja. Francuski dvor prihvatio je mirisne rukavice žarom novopokrštenih, a potražnja je stvorila francusku industriju koja će za jednu generaciju parirati italijanskom uzoru, a potom ga i prestići.
Ali rukavica je postala i prenosilac najtrajnije i najpogubnije glasine u karijeri Catherine de Medici. Priča, koja se pojavljuje u više izvora s kraja šesnaestog i iz sedamnaestog veka, ide ovako: Catherine, želeći da ukloni Jeanne d’Albret, protestantsku kraljicu Navare i majku budućeg kralja Henrija IV, poslala joj je na dar mirisne rukavice. Jeanne ih je nosila. Ubrzo potom se razbolela i umrla. Zaključak je, u glavama neprijatelja Catherine, bio očigledan: rukavice su bile otrovane. Parfem je bio sredstvo isporuke. Dar je bio oružje.
Otrovna rukavica: dokazi naspram legende
Da li se to dogodilo? Istorijski dokazi su frustrirajuće dvosmisleni. Jeanne d’Albret umrla je 9. juna 1572. godine, otprilike deset nedelja pre Vartolomejske noći, 24. avgusta, koja će odrediti reputaciju Catherine kao političke ubice. Umrla je od onoga što su njeni lekari dijagnostikovali kao apsces pluća, što bi se današnjim jezikom reklo pleuritis ili tuberkuloza. Obavljena je obdukcija, a lekari nisu pronašli nikakav dokaz trovanja.
Ali obdukcija nije rešila stvar, jer je u šesnaestom veku kategorija „otrova” bila znatno rastegljivija nego danas. Otrovi nisu nužno bili supstance koje ubijaju odmah ili ostavljaju očigledne tragove. Mogli su da deluju sporo, kumulativno i, u narodnoj mašti, đavolski suptilno. Otrov isporučen kroz mirisne rukavice, upijen kroz kožu tokom dana ili nedelja, ne bi nužno izazvao klasične simptome akutnog trovanja. Samo bi oslabio žrtvu, učinio je podložnom bolesti i dopustio da neki „prirodni” uzrok zada poslednji udarac. Tako je glasila teorija, u svakom slučaju, a u nju nisu verovali samo lakoverni ljudi, već i obrazovani posmatrači koji su, po današnjim merilima, morali da znaju bolje.
Glasina je bila politički korisna. Catherine je bila Italijanka, a Italijani su u Francuskoj šesnaestog veka imali glas gotovo karikaturalno zloslutan. Povezivani su sa dvoličnošću, spletkama i, pre svega, otrovom. Italijanski trovač bio je stalna figura francuskog političkog govora, strašilo koje se prizivalo kad god je neka nezgodna smrt tražila objašnjenje zadovoljavajuće od prirodnih uzroka. Catherine je, kao italijanska kraljica na francuskom dvoru, bila gromobran za te strahove. Svaka smrt u njenoj blizini pripisivana je njoj, a Rene Florentinac, njen parfimer, njen apotekar, njen zemljak, prikazan je kao njeno oruđe.
Optužbu su pojačali verski ratovi koji su razdirali Francusku u drugoj polovini šesnaestog veka. Catherine je bila katolikinja. Mnoge njene navodne žrtve bile su protestanti. Priča o otrovnoj rukavici bila je sektaški narativ podjednako koliko i kriminalni. Govorila je: ovako rade katolici. Ovako rade Italijani. Ovako se završava kad Francuskom zavlada Medičijeva.
Politička bezobzirnost u dobu koje ju je zahtevalo
Istina o Catherine i otrovu verovatno je prozaičnija i zanimljivija od legende. Bila je politički delatnik izuzetne bezobzirnosti u doba u kome je bezobzirnost bila uslov preživljavanja. Skoro sigurno je naređivala politička ubistva, već sama Vartolomejska noć to čini nespornim. Da li je koristila baš otrov i da li je Rene Florentinac bio njen izvršilac, ostaje nedokazano.
Sigurno je da veza između parfimerije i otrova nije bila pronalazak Catherine de Medici. Bila je drevna, ukorenjena u farmakološkoj stvarnosti koja se zadržala sve do moderne ere. Apotekarska radnja uvek je bila ustanova dvostruke namene. Isto znanje o biljkama, ekstrakcijama, dozama i načinima isporuke koje je davalo lekove i parfeme moglo je da da i otrove. Iste ruke koje su sastavljale kesicu lavande i ruže mogle su da sastave kesicu arsena i velebilja. Granica između to dvoje nije bila granica znanja, nego granica etike, a etika je na dvorovima renesansne Evrope bila predmet pogodbe.
Italijanska tradicija koju je Catherine donela u Francusku nosila je tu dvosmislenost u samoj srži. Veliki firentinski apotekari bili su majstori obe veštine, ili tačnije, majstori jedne veštine koja se mogla usmeriti na lečenje ili na zlo. Aqua tofana, legendarni otrov sporog dejstva koji se u sedamnaestom veku pripisuje Sicilijanki po imenu Giulia Tofana, navodno se prodavala kao kozmetika, voda za lice koja je slučajno sadržala arsen. Da li je priča istinita, manje je važno od činjenice da se u nju verovalo: kozmetika i otrov zauzimali su isti kulturni prostor, koristili iste načine isporuke i pravili su ih isti ljudi.
Francuska Catherine de Medici nasledila je to spajanje. Naredna dva veka francuska parfimerija nosiće dašak zloslutnog, kulturno sećanje na to da osoba koja pravi vaš parfem ima znanje da vas ubije i da mirisna rukavica na vašoj ruci može biti poslednji dar koji ćete primiti.
Prenos tehnologije koji je preoblikovao francuski luksuz
Nasleđe uvoza firentinske parfimerije u Francusku nije pre svega priča o otrovu, iako je otrov bolja pripovest. To je priča o prenosu tehnologije, jednom od najznačajnijih u istoriji luksuzne robe.
Pre Catherine francuska parfimerija bila je vična, ali epigonska. Posle nje bila je u usponu. Tehnike, sirovine i estetski osećaj koje su Rene Florentinac i njegovi naslednici preneli preko Alpa uhvatili su koren u francuskom tlu i za dve generacije stvorili industriju koja će naredne četiri stotine godina dominirati svetskom parfimerijom. Grad Gras u Provansi, koji će postati svetska prestonica mirisnih sirovina, u kome su berbe majske ruže i polja jasmina, počeo je krajem šesnaestog veka da se preobražava iz centra za štavljenje kože u parfimerijsku silu, upravo u vreme kada su italijanske tehnike preplavljivale Francusku.
Ceh gantiers-parfumeurs, koji je u skromnom obliku postojao pre dolaska Catherine, ogromno se proširio u narednim decenijama. Za jedan vek snabdevaće zaudarajuću palatu u Versaju. Potražnja za mirisnim rukavicama, mirisnim vodama, mirisnim pastilama i ličnim mirisima koju je Catherine podstakla stvorila je profesionalnu klasu francuskih parfimera, koji će do sedamnaestog veka služiti dvoru u Versaju, a do osamnaestog snabdevati aristokrate širom Evrope.
Sama Catherine nije imala nameru da sve to izazove. Nije bila pokroviteljka parfimerije onako kako su njeni preci Mediči bili pokrovitelji umetnosti. Bila je žena koja je volela da lepo miriše, potekla iz kulture koja je cenila miris, i dovela je svog parfimera kada se preselila u zemlju koja još nije imala parfimere uporedive veštine. Posledice su bile slučajne, što je obično način na koji se događaju najvažnije stvari.
Pamti se po smrti, a ne po lepoti
Jedna završna ironija u priči o Catherine zaslužuje pažnju. Žena kojoj se pripisuje da je parfimeriju donela u Francusku pamti se pre svega kao trovačica. Žena koja je uvela umetnost lepote pamti se po umetnosti smrti. Kulturno pamćenje izabralo je zloslutno umesto plodnog, smrtonosno umesto stvaralačkog, otrov umesto parfema.
Ovo je nepravda prema Catherine, svakako, ali i izobličenje koje mnogo otkriva. Ono govori o tome kako se odnosimo prema mirisu, o postojanoj nelagodi koju izazivaju supstance koje su nevidljive, koje u telo ulaze bez dopuštenja i koje menjaju doživljaj sveta mehanizmima koje ne vidimo i do kraja ne razumemo. Tu nelagodu do danas iskorišćava mirisni marketing. Parfem je, na kraju krajeva, hemijsko jedinjenje koje menja neurološko stanje. Isto važi i za otrov. Razlika je u stepenu i nameri, a istorija Catherine de Medici podseća da stepen i nameru nije uvek lako razlikovati.
Mirisne rukavice koje su možda ubile kraljicu Navare savršen su amblem te dvosmislenosti. Bile su lepe. Mirisale su. Bile su poklon. A možda su bile smrtonosne. Četiri veka i po kasnije i dalje se ne zna šta je od toga tačno. Neizvesnost je, možda, upravo poenta. Parfem je oduvek živeo na granici između zadovoljstva i opasnosti, između lekovitog i otrovnog, između poklona i oružja. Catherine de Medici nije stvorila tu dvosmislenost, ali joj je dala lice, priču i par mirisnih rukavica koje istorija nikada nije uspela da skine.
Sedam ekstrakata od 20 %, jedna kolekcija. Komplet Discovery Set sadrži svih sedam u bočicama od 2 ml.
