U planinskim šumama Laosa, na padinama gde pada dovoljno kiše da se održi gusta tropska krošnja, a nadmorska visina rashladi vazduh gotovo do umerene blagosti, raste drvo koje se vekovima namerno ranjava. To je Styrax tonkinensis, listopadna vrsta srednje veličine, srebrnaste kore i neupadljivog izgleda. Da je prepušteno sebi, živelo bi, razmnožilo se i uginulo, a da ne privuče ničiju pažnju. Ali nije prepušteno sebi. Otprilike sedam godina posle sađenja radnici mačetom ili tesalom zasecaju koru, plitkim urezima koji prodiru taman toliko da pokrenu odbrambenu reakciju drveta. Iz rana ističe bleda, žućkastobela smola koja na vazduhu očvrsne u krte, mirisne suze.
10 min čitanja
Ta smola je benzoin. Njegova priča spada među najtiše značajne u istoriji mirisnih sirovina: povezao je hramove Jugoistočne Azije sa srednjovekovnim evropskim katedralama, istovremeno je služio kao kadilo, lek, kozmetičko sredstvo i konzervans, a danas mu budućnost dovodi u pitanje krčenje šuma u kojima nastaje, na čijem mestu niču kaučuk i manioka.
Sijamski benzoin i benzoin sa Sumatre u trgovini
U trgovini postoje dve glavne vrste benzoina, i razlika je važna. Sijamski benzoin, iz vrste Styrax tonkinensis, bere se uglavnom u Laosu, a u manjoj meri u Vijetnamu i severnom Tajlandu. Smatra se finijim kvalitetom: svetliji je, sadrži više vanilina, slađi je i nežnijeg mirisa. Benzoin sa Sumatre, iz vrste Styrax benzoin, potiče sa indonežanskog ostrva Sumatre. Tamniji je, balzamskiji, oštrije i pomalo nagrizajuće ivice zbog većeg udela cimetne kiseline. Oba su pravi benzoin. Oba se koriste u parfimeriji i u verskim obredima. Ali nisu zamenljivi, a parfimeri koji rade sa oba mogu samo po mirisu da prepoznaju poreklo.
Hemija benzoina je relativno dobro poznata. Osnovne mirisne komponente su benzoeva kiselina i njeni estri, vanilin (koji daje karakterističan sladak kvalitet što podseća na vanilu) te cimetna kiselina i njeni estri (izraženiji u sumatranskoj vrsti). To su jednostavni molekuli po merilima mirisne hemije, ali njihova kombinacija daje miris koji je teško ubedljivo sintetisati. Čist vanilin miriše na vanilu. Benzoeva kiselina miriše oštro i blago hemijski. Ali smola benzoina, koja sadrži oba uz desetine sporednih sastojaka, ne miriše ni na jedno ni na drugo. Miriše na kadilo, na nešto što se pali u mračnoj sobi iz razloga koji nema veze sa trgovinom.
Ta veza sa paljenjem nije slučajna. Benzoin se kao kadilo koristi u svakoj kulturi koja je do njega dolazila, otkad postoje zapisi. U budističkim hramovima Laosa i Tajlanda gori kao prinos, uz sandalovinu i agarovo drvo. U hinduističkim tradicijama Sumatre i Jave imao je slične obredne uloge. A u hrišćanskim crkvama Evrope benzoin, koji su donosili arapski trgovci putevima začina, postao je jedna od uobičajenih sastavina liturgijskog kadila, često pomešan sa tamjanom, smirnom i drugim smolama, da bi nastao složen, slojevit dim koji je ispunjavao gotske brodove i barokne kapele.
Od luban jawi do benzoina: etimološko putovanje
Sama reč „benzoin” nosi trag svog puta. Potiče od arapskog luban jawi, što znači „kadilo sa Jave”, a upućuje na indonežansko poreklo sumatranske vrste. U srednjovekovnom latinskom iskvarena je u benjui, zatim u benzoe i naposletku u benzoin. Hemijski pojam „benzoeva kiselina”, koja je prvi put izolovana iz smole benzoina u šesnaestom veku, ime duguje istom izvoru. Isto važi za „benzen”, mada posredno. Friedrich Wohler i Justus von Liebig opisali su ulje gorkog badema (benzaldehid) u radu iz 1832. u časopisu Annalen der Pharmacie i time utvrdili benzoilni radikal, a Eilhard Mitscherlich je kasnije, 1833, iz istog prekursora dobio benzen. Čitava porodica hemijskih naziva sa korenom „benz” vodi, na kraju krajeva, do smole koja se zasecala na drveću Jugoistočne Azije i prodavala na bliskoistočnim pijacama pod arapskim trgovačkim imenom.
Ovo je vrsta etimološkog lanca koji pokazuje koliko su mirisne sirovine duboko utkane u istoriju nauke. Benzoin je bio kadilo, lek i laboratorijska zanimljivost koja je otvorila vrata organske hemije. Slatka smola sa laoske padine, vekovima paljena u hramovima, postala je polazna tačka čitave grane molekularne nauke.
Toplina, slatkoća i uloga bazne note
U parfimeriji benzoin zauzima posebnu i važnu nišu. To je bazna nota, jedna od sirovina koje daju trajan temelj kompozicije, miris koji ostaje na koži satima pošto su gornje note ishlapele, a srednje note izbledele. Njegov poseban doprinos je toplina. Ne oštra, smolasta toplina labdanuma niti dimna toplina vetivera, već mekana, obavijajuća toplina koja nagoveštava blizinu nečeg slatkog i pomalo puderastog.
Vanilasta i balzamska priroda benzoina čini ga prirodnim partnerom za neke druge sirovine. Često se nalazi u ambrastim akordima, uz labdanum, gde dodaje slatkoću i zaokružuje zemljanije, animalnije osobine smole bušine. Koristi se u puderastim kompozicijama, gde njegova mekoća pojačava efekat heliotropa, irisa ili ljubičice. Javlja se u gurmanskim parfemima, gde sadržaj vanilina daje jestiv kvalitet bez tupe slatkoće pravog ekstrakta vanile. I koristi se, možda najvažnije, kao fiksator, sirovina koja usporava isparavanje isparljivijih sastojaka i produžava trajanje parfema na koži.
Ovo svojstvo fiksiranja nije jedinstveno za benzoin, ali je neobično izraženo. Smola, rastvorena u alkoholu ili unesena u parfemsku bazu, ima žilavost zbog koje ostaje prisutna u završnici dugo pošto se lakše sirovine raspu. Ta žilavost proizlazi iz molekulske mase: veći, teži molekuli estara benzoeve kiseline ne isparavaju tako lako kao manji molekuli citrusnih ulja ili aromatičnog bilja. Ali proizlazi i iz nečeg manje merljivog: benzoin ume da poveže kompoziciju, da razdvojene elemente sjedini u celovit miris. Parfimeri ovo svojstvo opisuju kao „zaokruživanje” ili „ublažavanje”, i to je jedan od razloga zbog kojih se benzoin nalazi u tako širokom spektru mirisnih porodica.
Krčenje šuma u Laosu i drvo roda Styrax
Šume Laosa, gde se proizvodi najfiniji sijamski benzoin, nisu ono što su bile. Krčenje šuma u kopnenoj Jugoistočnoj Aziji je ozbiljno i sve brže. Između 1990. i 2020. Laos je izgubio otprilike 25 odsto primarnog šumskog pokrivača, prema podacima iz Globalne procene šumskih resursa Organizacije Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu, zbog širenja poljoprivrede, ilegalne seče i pretvaranja prirodne šume u monokulturne plantaže, pre svega kaučuka, eukaliptusa i manioke. Drveće roda Styrax koje daje benzoin nije imuno na taj pritisak. Raste u šumama srednjih nadmorskih visina koje su posebno podložne krčenju, a potrebno mu je sedam do deset godina rasta pre nego što počne da daje smolu u komercijalno isplativim količinama. Plantaža kaučuka donosi prihod za pet godina. Njiva manioke za jednu. Ekonomija nije naklonjena strpljenju.
U delovima Laosa proizvodnja benzoina održava se kroz agrošumarske sisteme, mešovite zasade u kojima drveće roda Styrax raste uz prehrambene kulture i druge drvne vrste. Ti sistemi su održiviji od monokulturnih plantaža i obezbeđuju raznovrsnost prihoda sitnim poljoprivrednicima. Ali njima je i složenije upravljati, više zavise od tradicionalnog znanja i podložniji su ekonomskim pritiscima koji teraju poljoprivrednike ka jednostavnijoj, neposrednije isplativoj upotrebi zemlje.
Stanje na Sumatri je verovatno gore. Indonežansko ostrvo doživelo je neka od najdrastičnijih krčenja šuma na Zemlji, zbog palminog ulja, celuloznog drveta i rudarstva. Šume koje daju benzoin sa Sumatre krče se tempom zbog kojeg je dugoročna ponuda neizvesna. Neki proizvođači prešli su na plantažno gajenje vrste Styrax benzoin, ali drveće sa plantaža obično daje smolu slabijeg kvaliteta od divljeg ili poludivljeg, a same plantaže se često podižu na nedavno raščišćenom šumskom zemljištu, čime nastaje opak krug u kojem se uništavanje prirodne šume opravdava gajenjem proizvoda koji je prirodna šuma nekad davala besplatno.
Opadanje o kojem nema naslova
Opadanje proizvodnje benzoina nije priča koja pravi naslove. To nije harizmatično izumiranje, nema ekvivalenta orangutanu ili sumatranskom tigru koji bi stao na plakat. Drvo roda Styrax nije ugroženo u strogom taksonomskom smislu: postoji u dovoljnom broju da ga nijedno telo za zaštitu prirode nije označilo kao ugroženo. Ali sistem proizvodnje oko njega, tradicionalno znanje o zasecanju, agrošumarski modeli koji su ga održavali, ekonomski uslovi zbog kojih je berba benzoina bila održiv način života, neprestano nestaje, i to bez mnogo organizovanog otpora.
To nestajanje je važno ne samo za industriju parfema, koja može da se okrene sintetičkim zamenama kad prirodne sirovine postanu oskudne (i to i čini), nego i za kulturne prakse koje benzoin podržava. U selima severnog Laosa gde se benzoin bere generacijama, smola je utkana u obredni život, u medicinsku praksu, u sezonski ritam poljoprivrednog kalendara. Kad proizvodnja benzoina opada, s njom ne opada samo ponuda mirisne smole, već i splet odnosa između ljudi i njihovog predela, odnosa koje je teško obnoviti kad se jednom prekinu.
Sveti dim i preobražaj prostora
Svetu istoriju benzoina vredi razmotriti, jer osvetljava nešto o prirodi mirisnih sirovina što tržišta robe obično zaklanjaju. Kad se benzoin pali u hramu, bilo budističkom, hinduističkom ili hrišćanskom, ne troši se zbog hemijskih svojstava. Troši se zbog sposobnosti da preobrazi prostor. Dim ispunjava vazduh slatkoćom koja je i balzamska i obavijajuća, toplinom koja se ne registruje samo kao miris, već kao prisustvo. Neurološka osnova tog efekta dobro je dokumentovana: vanilin i srodna jedinjenja aktiviraju mirisne receptore na načine koje mozak povezuje sa toplinom, sigurnošću i ishranom, verovatno zato što su ti molekuli, kako su primetili istraživači mirisa, među njima Rachel Herz sa Univerziteta Brown, obilni u majčinom mleku i u kuvanoj hrani. Ali neurološko objašnjenje, iako tačno, ne obuhvata sasvim ono što se događa kad dim kadila uzlazi kroz obojenu svetlost vitraža ili se uvija oko pozlaćenih površina budističkog oltara. Doživljaj se ne može svesti na aktivaciju receptora. On je, u starom i pomalo nemodernom značenju te reči, numinozan.
Parfimerija nasleđuje taj numinozni kvalitet bez obzira na to da li to priznaje. Kad parfimer koristi benzoin u bazi kompozicije, oslanja se na sirovinu koja je milenijumima povezana sa svetim prostorom. Onome ko nosi parfem nije potrebno da zna tu istoriju da bi veza delovala. Slatkoća, toplina, blago dimni balzamski karakter, sve to izaziva odgovore starije od svakog pojedinačnog sećanja, starije od bilo koje određene kulturne prakse. Utkani su u ljudski odnos sa vatrom, sa kadilom, sa obrednom upotrebom dima da se prostor obeleži kao drugačiji od običnog.
Sintetički vanilin i granice zamene
Sintetičke zamene za benzoin dovoljne su za većinu komercijalnih svrha. Vanilin se može jeftino proizvesti iz lignina (nusproizvoda industrije papira) ili iz gvajakola (petrohemijskog derivata). Benzoeva kiselina jedna je od najjednostavnijih i najjeftinijih mirisnih hemikalija za proizvodnju. Stručan parfimer može da dočara efekat benzoina smešom sintetičkog vanilina, etil benzoata i nekoliko pomoćnih sirovina. Rezultat će biti upotrebljiv. Daće toplinu, slatkoću, fiksatorski kvalitet. U većini primena neće se primetno razlikovati od prirodne sirovine.
Ali biće drugačije. Prirodni benzoin sadrži tragove jedinjenja, sporedne sastojke koji postoje u količinama premalim da bi se lako analizirali, a dovoljno velikim da utiču na ukupni karakter mirisa. Ti tragovi su plod genetike drveta, uslova u kojima raste, mikroorganizama u zemljištu, nadmorske visine, padavina i temperature njegove padine. Oni su, u izvesnom smislu, autobiografija drveta, hemijski zapis njegovog života ispisan molekulima. Sintetički vanilin nema autobiografiju. To je isti molekul bez obzira na to gde i kako se proizvodi. Savršeno je čist, savršeno ujednačen i savršeno lišen konteksta.
Da li je to važno, zavisi od toga čemu, po vašem mišljenju, parfimerija služi. Rasprava o sintetičkom i prirodnom retko je iskrena. Ako je parfimerija komercijalna vežba u proizvodnji proizvoda prijatnog mirisa po najnižoj mogućoj ceni, sintetika pobeđuje, a šume Laosa mogu da se seku bez posledica po industriju. Ako je nešto drugo, umetnost koja značenje crpi iz sirovina, praksa koja onoga ko je nosi povezuje s prirodom posredstvom mirisa, onda gubitak prirodnog benzoina nije samo problem lanca snabdevanja. To je osiromašenje.
Ban Na Ouane: četiri veka ubiranja benzoina
Laoško selo Ban Na Ouane, u provinciji Luang Prabang, gde se benzoin ubira najmanje četiristo godina. Drveće raste na padinama iznad sela, u šumi koja se generacijama neguje, ne kao netaknuta, već kroz cikluse sadnje, zasecanja i obnove. Znanje o tome kada seći, koliko duboko, koja stabla zasecati a koja ostaviti, kako po boji i teksturi suza proceniti kvalitet smole, prenosi se usmeno, s roditelja na decu, u sistemu bez pisanog programa i bez formalne potvrde.
Taj sistem je krhak. Zavisi od kontinuiteta. Kada generacija mladih napusti selo zbog posla u gradu, kao što se događa širom ruralnog Laosa, znanje odlazi s njima, ili tačnije, ne odlazi s njima, jer se ne može poneti u koferu. Ostaje na padini, u mišićnom pamćenju zasecanja, u sezonskom osećaju kada su stabla spremna. A kada se izgubi, izgubi se potpuno, jer nema udžbenika iz kog bi se rekonstruisalo.
Tamjan crkava. Bazna nota hiljadu parfema. Etimološki koren cele porodice hemijskih jedinjenja. Sveta sirovina u svetovnom opadanju, koja kaplje iz ranjenih stabala u šumama što su svake godine manje. Benzoin postavlja isto pitanje kao vetiver sa Haitija i ilang-ilang sa Komora: šta se duguje mestima iz kojih sirovine potiču? Ne kao marketinška vežba, ne kao priča koja se štampa na kutiji, već kao pravi dug, koji se otplaćuje nečim opipljivijim od zahvalnosti.
Dim se diže. Šume se smanjuju. Pitanje ostaje otvoreno.
Pogledajte i: benzoin u rečniku kuće PREMIEREPEAU.
Ova sirovina u kući PREMIEREPEAU: Simili Mirage. Sedam ekstrakata od 20 %, jedna kolekcija. Komplet Discovery Set sadrži svih sedam u bočicama od 2 ml.
