Put stariji od svile, stariji od začina, stariji od svake trgovačke rute koju udžbenici žele da zapamte. Vodio je od maglovitih vadija južne Arabije do krečnjačkih litica Petre, zatim severno kroz Levant do Gaze, na zapad do Aleksandrije i na kraju preko Sredozemnog mora do Rima. Tri hiljade godina ovom rutom prenosile su se dve supstance i samo dve: tamjan i smirna. Dve aromatične smole. Dve očvrsle suze koje ispušta kora drveća što raste gotovo nigde drugde na zemlji. I tih tri hiljade godina one su vredele više od zlata, više od robova, više od svakog metala izvađenog iz zemlje. Gradile su kraljevstva. Rušile su ih. Crtale su političku kartu drevnog Bliskog istoka.
9 minuta čitanja
Ovo je istorija puta tamjana. Prvog globalnog trgovačkog puta. Prvog trenutka u kome je miris, a ne hrana, sklonište ili oružje, pokretao mehanizam civilizacije.
Boswellia sacra: drvo na krečnjačkim liticama
Drvo tamjana, Boswellia sacra, botanička je neobičnost. Raste u uslovima u kojima bi propalo gotovo sve drugo: na krečnjačkim liticama koje šiba monsunski vetar, na tankom sloju zemlje preko stene, uz temperature koje se preko dana penju do četrdeset stepeni, a preko noći padaju skoro do nule. Drži se litica u Dofaru, južnoj provinciji današnjeg Omana, kao i na manjim područjima u Somaliji, Eritreji i Jemenu. Drvo smirne, Commiphora myrrha, jedva da je manje zahtevno: čvornovata, trnovita biljka koja uspeva u sušnom žbunju Afričkog roga i Arapskog poluostrva.
Oba drveta stvaraju smolu kao odgovor na ranu. Kora se zaseče sečivom, a drvo pusti mlečan sok koji se za nekoliko dana stvrdne u providne suze boje ćilibara. Kada gore, te suze oslobađaju dim koji je gust, aromatičan i, za drevni svet, svet. Dim tamjana diže se u sporom, uspravnom stubu, gotovo neprirodno pravom na mirnom vazduhu. Stari narodi su to smatrali dokazom njegove božanske prirode. Dim koji se uspinje ka bogovima mora da nosi molitve sa sobom.
To nije bila metafora. To je bila teologija. Svaka velika civilizacija drevnog Bliskog istoka trošila je tamjan i smirnu u zapanjujućim količinama. Egipatski hramovi palili su tamjan od zore do sumraka, triput dnevno, u obredima utvrđenim pre nego što su podignute piramide. Smirna je bila ključni sastojak kifija, egipatskog hramskog tamjana čija se formula sačuvala na zidovima u Edfuu i Fileu, smese tako složene i naporne za izradu da je sama priprema bila obredni čin. Vavilonci su palili tamjan u svakom hramu. Asirci su ga zahtevali kao danak. Jevreji su ga postavili u središte hramskog bogosluženja: žrtvenik za tamjan stajao je pred Svetinjom nad svetinjama, a formula svetog tamjana, ketoret, bila je državna tajna, a njeno neovlašćeno umnožavanje kažnjavalo se progonstvom.
Potražnja nije bila sezonska. Bila je strukturna. Svakom hramu u svakom gradu drevnog sveta trebala je dnevna zaliha aromatične smole, a jedini izvor bio je uzak pojas surovog tla na južnom rubu Arabije i Afričkog roga. Upravo je to ekonomska činjenica koja je izgradila put tamjana.
Karavanski gradovi duž kopnene rute
Ruta se oblikovala oko 1000. godine pre nove ere, mada su njeni delovi sigurno stariji. Karavanski gradovi, naselja koja su postojala isključivo da služe trgovini, nicali su na razmaku od otprilike jednog dana puta kamilom duž rute. Iz berbenih područja Dofara smole su se prenosile do odmorišta u današnjem Jemenu, a zatim severno duž zapadne ivice Arapskog poluostrva kroz Hidžaz. Karavani su prolazili kroz Jatrib, kasnije Medinu, i dalje do nabatejskih uporišta Hegre i Petre, tog neverovatnog grada isklesanog u ružičastocrvenim peščarskim liticama. Od Petre se put granao: na zapad do Gaze i sredozemnih brodskih linija, na sever do Damaska i tržnica Levanta.
Razdaljine su bile ogromne. Od Dofara do Gaze ima otprilike 2.400 kilometara. Natovaren karavan kamila prelazio je možda trideset kilometara dnevno. Taj put trajao je oko osamdeset dana, a na svakoj stanici, na svakoj oazi, svakom planinskom prevoju, svakoj plemenskoj granici neko je naplaćivao carinu. Dok bi kilogram tamjana stigao do rimskog hrama, njegova cena bila bi uvećana deset puta ili više. Posrednici su se basnoslovno bogatili.
Kraljevstva južne Arabije, Saba (Šeba), Kataban, Hadramaut i Ma’in, prva su ubirala plodove. To nisu bili pustinjski nomadi. Bile su to razvijene hidrauličke civilizacije koje su gradile brane, sisteme za navodnjavanje i monumentalne hramove, sve to finansirano trgovinom tamjanom. Velika brana u Ma’ribu, koja je više od hiljadu godina održavala sabejsko kraljevstvo, bila je inženjersko čudo za čiju su izgradnju i održavanje bila potrebna ogromna sredstva. Ta sredstva dolazila su od tamjana.
Poseta kraljice od Sabe Solomonu, zabeležena u 1. knjizi o carevima 10 i u Kuranu (sura 27), gotovo sigurno je bila trgovinski pregovor. Darovi koje je donela, zlato, dragoceno kamenje i „veoma mnogo mirodija”, nisu bili diplomatska učtivost. Bili su uzorci. Ona je otvarala tržište. Solomon je držao severni kraj rute, a ona južni. Čuveni susret bio je, po samoj svojoj prirodi, razgovor o lancu snabdevanja između dva monopoliste.
Minejci, koji su kontrolisali najranije zabeleženu deonicu rute, bili su možda najčistije trgovačko među ovim kraljevstvima. Njihovi natpisi, pronađeni čak na severu, na grčkom ostrvu Delos, ne beleže bitke ni božanske naloge, već brodske manifeste, trgovinske sporazume i tarifne cenovnike. Bili su narod trgovaca, a njihov bog bio je, praktično, zaštitnik ugovora. Hadrami, koji su držali gajeve tamjana u vadiju Hadramaut, vodili su proizvodni kraj: brali su smolu, razvrstavali je po kvalitetu (najfiniji razred, luban dhakari, bio je rezervisan za hramove, a niži razredi išli su u medicinu i kozmetiku, preteča hijerarhija ocenjivanja kvaliteta koje i danas oblikuju lanac snabdevanja u parfemima) i posredovali u prodaji karavandžijama koji su je nosili na sever. Svako kraljevstvo držalo je svoj deo lanca, a lanac je opstajao jer nijedno kraljevstvo nije moglo da zameni ostala. Bila je to, u pravom smislu, prva vertikalno integrisana mreža snabdevanja na svetu, a njen proizvod bio je vazduh koji miriše na božansko.
Nabatejci i logistika trgovine mirisom
Nabatejci su razumeli ono što južnoarapska kraljevstva nisu razumela, ili su razumela prekasno: pravi novac nije u proizvodnji, već u logistici. Negde u četvrtom veku pre nove ere ovaj nomadski arapski narod preuzeo je kontrolu nad ključnom središnjom deonicom puta tamjana, od Hidžaza do Sredozemnog mora. Njihova prestonica Petra bila je smeštena sa strateškim umom: skrivena u uskom kanjonu kome se prilazi samo kroz vijugavu klisuru zvanu Sik, bila je praktično neosvojiva. Ležala je i na raskrsnici puta tamjana i istočno-zapadnih puteva koji su povezivali Crveno more sa Sredozemnim.
Nabatejci nisu gajili tamjan. Nisu ga ni palili u većim količinama. Jednostavno su kontrolisali usko grlo i oporezivali sve što kroz njega prolazi. Postali su, današnjim rečnikom, logistički monopol. Njihovo bogatstvo bilo je toliko upadljivo da je privuklo pažnju Antigona, jednog od generala koji su nasledili Aleksandra Velikog, a on je 312. godine pre nove ere pokrenuo dve vojne ekspedicije protiv Petre, kako beleži istoričar Diodor Sikulski u delu Bibliotheca Historica (knjiga XIX). Obe su propale. Nabatejci su se jednostavno stopili sa pustinjom sa svojom robom i čekali da se osvajači iscrpe.
Na vrhuncu moći Nabatejci nisu kontrolisali samo kopnenu rutu, već i luke na Crvenom moru koje su trgovinu tamjanom povezivale sa Egiptom i Sredozemljem. Razvili su složene sisteme upravljanja vodom, cisterne, kanale i brane, koji su im omogućili da izdržavaju oko 30.000 stanovnika u jednom od najsušnijih okruženja na zemlji. Sve to, svaka isklesana fasada, svako hidrauličko čudo, svaka navodnjavana terasa, plaćeno je prolaskom aromatične smole.
Nezasita potražnja Rima za tamjanom
Rim je promenio sve, kao što je uvek činio. Do prvog veka pre nove ere rimska potražnja za tamjanom i smirnom dostigla je nivoe koji su opteretili i ovaj drevni lanac snabdevanja. Plinije Stariji, pišući u delu Prirodna istorija (knjiga XII) u prvom veku nove ere, procenio je da Arabija šalje Rimu 1.500 tona tamjana i 450 tona smirne godišnje. Trošak za Rim izračunao je na 100 miliona sestercija godišnje, cifru koju je naveo sa neskrivenim užasom. „Toliko o luksuzu koji se plaća otkrivanjem naših zadovoljstava”, napisao je, u onome što je možda prva zabeležena pritužba na trgovinski deficit.
Rimska potražnja nije bila samo verska. Tamjan i smirna koristili su se u medicini, kozmetici i kuvanju. Vino sa smirnom, vinum murrinum, bilo je uobičajeno rimsko piće. Tamjan se palio na sahranama, gozbama i gladijatorskim igrama. Kada je 65. godine nove ere umrla Neronova žena Popeja, Neron je navodno na njenoj sahrani spalio zalihu tamjana za celu godinu, što beleži Plinije (Prirodna istorija, knjiga XII), gest žalosti toliko ekstravagantan da je načas poremetio tržište.
Ali Rim je imao i pomorske kapacitete da učini ono što nijedna ranija sila nije uspela: da potpuno zaobiđe kopnenu rutu. Rimski brodovi, koristeći monsunske vetrove koje su grčki moreplovci kartirali u drugom veku pre nove ere, počeli su da plove direktno iz egipatskih luka na Crvenom moru do krajeva južne Arabije i Afričkog roga u kojima se proizvodi tamjan. Periplus Maris Erythraei (Periplus Eritrejskog mora), anonimni trgovački vodič iz prvog veka, verovatno sastavljen u rimskom Egiptu, opisuje ovu pomorsku rutu praktično i do detalja: gde se sidri, čime se trguje, kojim lokalnim vladarima treba udvarati, a koje izbegavati.
Pomorska ruta bila je smrtna presuda za karavanske gradove. Zašto plaćati osamdeset dana carina lancu posrednika kada se tamjan može direktno utovariti na brod u Dofaru i za tri nedelje doploviti do Aleksandrije? Petra, koja je vekovima cvetala na položaju nezaobilaznog posrednika, počela je dugo da propada. Kada su Rimljani 106. godine nove ere formalno anektirali nabatejsko kraljevstvo i stvorili provinciju Arabia Petraea, preuzimali su silu koja je već bila izdubljena. Isklesane fasade su ostale. Karavani nisu.
Avgust je već pokušao direktniju intervenciju. Godine 26. pre nove ere poslao je Elija Gala, prefekta Egipta, sa vojskom od deset hiljada ljudi da neposredno osvoji krajeve južne Arabije u kojima se proizvodi tamjan, a taj debakl detaljno opisuje geograf Strabon u delu Geographica (knjiga XVI), oslanjajući se na svedočenje svog prijatelja Gala, očevica. Ekspedicija je bila katastrofa. Galova vojska marširala je na jug kroz Hidžaz, ostala bez vode, nabatejski vodič ju je odveo pogrešnim putem, a možda je to namerno činio kao sabotažu, i na kraju je stigla do zidina Mariba, sabejske prestonice, pre nego što je bila primorana na povlačenje. Pustinja je pobedila Rim, kao što je dva veka ranije pobedila Antigona. Pouka je bila jasna, mada je Rim sporo učio: trgovina tamjanom ne može se osvojiti silom. Izvor je bio predaleko, teren previše surov, a logistika previše surova za vojsku. Moglo se samo zaobići. A upravo je to pomorska ruta na kraju i postigla, ne vojnim osvajanjem, već trgovinskom zastarelošću.
Propast puta tamjana nije bila nagla. Bilo je to sporo gušenje koje se odvijalo dva veka. Karavanski gradovi nisu se ispraznili preko noći. Opadali su. Velika skladišta u Šabvi, prestonici Hadramija, svake decenije su prometovala manje robe. Carinske stanice koje su od pustinjskih šeika pravile male kraljeve naplaćivale su sve manje dažbina. Urme su i dalje rasle u oazama, bunari su se i dalje punili. Ali karavani koji su tim mestima davali razlog postojanja postajali su sve ređi i sve manji, i na kraju potpuno prestali.
Tri milenijuma organizovana oko jednog mirisa
Dublja priča o putu tamjana nije o trgovačkim rutama ni geopolitici, mada sadrži oboje. Ona je o neobičnoj činjenici da je tri milenijuma načelo koje je organizovalo trgovinu, ratove i državničku veštinu u čitavom jednom regionu bio miris. Ne izvor hrane. Ne građevinski materijal. Ne oružje. Miris.
Stari narodi nisu palili tamjan zato što nisu imali ništa bolje da rade. Palili su ga jer su verovali, uverenjem toliko potpunim da je oblikovalo celu njihovu kosmologiju, da je aromatični dim medijum kojim ljudi opšte sa božanskim. Dim se uzdizao, bogovi su ga udisali, a savez se obnavljao. Ostati bez tamjana nije bila neprijatnost. Bila je to teološka katastrofa. Značila je da su se bogovi okrenuli.
Ovo uverenje bilo je neobično ujednačeno u kulturama koje se inače nisu slagale u gotovo ničemu. Egipćani, Vavilonci, Asirci, Jevreji, Grci i Rimljani, svi su kao središnji čin obožavanja palili aromatične smole. Sama reč „parfem” potiče od latinskog izraza per fumum: kroz dim. Pre nego što je parfem postao tečnost koja se nanosi na telo, pre nego što je Versaj pretvorio miris u dvorsko pozorje, bio je to dim prinet nebu.
Put tamjana zato nije samo prvi robni put na svetu. On je prvi dokaz da ljudi mogu da organizuju čitave civilizacije oko želje za određenim čulnim doživljajem, i da je miris, daleko od toga da je „najniže” ili „najprimitivnije” čulo, od početka jedna od najmoćnijih sila u ljudskoj kulturi. Izgradio je Petru. Obogatio je Sabu. Doveo je Rim do bankrota. Povukao je linije na kartama koje do danas opstaju, kao priviđenje.
Drveće i dalje raste u Dofaru. Smola i dalje otvrdne u providne suze. Ako danas zapalite komad tamjana, dim se i dalje diže istim sporim, uspravnim stubom zbog kog su stari verovali da govore sa svojim bogovima. Puta više nema. Miris je ostao.
Pogledajte i: tablice iz Vindolande
Sedam ekstrakata od 20 odsto, jedna kolekcija. Komplet Discovery Set sadrži svih sedam u bočicama od 2 ml.
