Pri zalasku sunca, u hramovima starog Egipta, počinjao je ritual koji je trajao satima. Nije to bila žrtva životinja, ni povorka sveštenika, ni recitovanje molitvi, iako je bilo i svega toga. Bilo je to nešto jednostavnije, iskonskije i, moglo bi se reći, dublje: spaljivanje supstance toliko složene da je za pripremu trebalo nekoliko dana i toliko mirisne da je kamenu odaju pretvarala u prostor koji su svedoci opisivali kao predvorje božanskog. Bio je to kifi. Njegov značaj za istoriju parfema ne može se preceniti, jer je kifi, po svemu sudeći, bio prvi parfem.
11 min čitanja
Nije reč o prvom prijatnom mirisu, ni o prvoj upotrebi mirisnih sirovina. Ljudi spaljuju mirisna drva i smole još od paleolita, a tragovi dima kleke nađeni su na nalazištima neandertalaca. A pojedinačne mirisne sirovine (suze tamjana spuštene na žar, iverje kedra koje tinja u ognjištu) starije su od same civilizacije. Ali kifi je bio nešto sasvim druge vrste. Bio je promišljena kompozicija: smesa od šesnaest različitih sastojaka, spojenih određenim redom i određenim postupkom, da bi se dobio mirisni efekat koji nijedan njen sastojak ne može da postigne sam. U prirodi ga nije bilo. Bio je izmišljen. Bio je, rečnikom savremene parfimerije, akord.
A nije bio namenjen ljudskom uživanju, već nosu jednog boga.
Recepti uklesani u kamen u Edfuu i Denderi
Recepti su preživeli jer su ih Egipćani uklesali u kamen. Hram u Edfuu, veliko ptolemejsko svetilište posvećeno Horusu, sa ogromnim pilonima i dvorištem otvorenim ka nebu, ima laboratorijsku odaju sa natpisima o sastojcima i postupku pripreme kifija. U hramu u Denderi, posvećenom Hatori, boginji ljubavi, lepote i opijenosti, urezani su slični recepti, sa manjim razlikama. To nisu usputne beleške. To su liturgijski dokumenti, precizni i obavezujući kao euharistijska formula, koji određuju ne samo šta ulazi u smesu, već i kako, kada i u kom duhu.
Natpisi se razlikuju u pojedinostima (učenjaci već više od jednog veka raspravljaju o tačnom prevodu pojedinih naziva sastojaka), ali su osnovni sastojci u svim izvorima isti. To su: suvo grožđe, vino, med, tamjan, smirna, mastika, borova smola, iđirot, bobice kleke, kiperus (koren šilja), kardamom, cimet ili kasija, kana, šafran, kao i dva ili tri dodatna sastojka čija identifikacija ostaje sporna, među kojima su možda bdelijum, aspalat i bitumenska supstanca. Najčešće se navodi šesnaest sastojaka, mada neke rekonstrukcije broje čak dvadeset.
Važan nije tačan broj, već princip: mnoštvo u službi jedinstva. Svaki sastojak daje nešto što drugima nedostaje. Tamjan daje svetlu, citrusnu gornju notu i čisto smolasto telo. Smirna dodaje dubinu, gorčinu, lekovitu težinu. Bobice kleke unose oštru, aromatičnu svežinu. Iđirot, taj čudni, blago psihoaktivni rizom koji miriše na štavljenu kožu, dodaje animalnu toplinu. Koren kiperusa, zemljan i drvenast, daje smesi oslonac. Cimet i kardamom daju začinsku notu. Med i vino daju slatkoću, ali tokom maceracije služe i kao rastvarači i konzervansi. Suvo grožđe, danima natopljeno vinom, unosi nešto gusto, voćno, gotovo prevrelo, što nijedan drugi sastojak ne može da zameni.
Zajedno, spaljeni na žaru u zamračenoj odaji hrama u času kada sunce zalazi za horizont, daju miris koji oni što ga danas rekonstruišu opisuju kao silovit: sladak, smolast, začinski, voćni, dimni i topao. Obavija sve oko sebe i nekako je setan, kao da sam žali za odlaskom svetlosti.
Put boga sunca i uloga tamjana
Bez teologije se ovo ne može razumeti. U egipatskoj kosmologiji bog sunca Ra danju je plovio nebom u sunčevoj barci i obasjavao svet živih. Pri zalasku spuštao se u Duat, podzemni svet, carstvo mrtvih, gde se kroz dvanaest opasnih sati tame borio sa zmijom Apepom, a u zoru izlazio ponovo rođen. Spaljivanje kifija pri zalasku bilo je ritual pratnje i zaštite: dim se dizao dok se Ra spuštao i nosio molitve i miris prinosa da ga okrepe na noćnom putu. Bila je to, u stvari, molitva mirisom, uverenje da prava kombinacija mirisnih molekula, vatrom pretvorena u dim i strujanjem toplog vazduha podignuta naviše, može da dopre do božanstva i da ga nahrani.
Ovo nije metafora. Egipćani su odnos između mirisa i božanskog shvatali doslovno i fizički. Egipatska reč za tamjan, snṯr, etimološki je srodna reči koja znači „činiti božanskim”. Namirisati nešto značilo je učiniti to božanskim. Dim kifija nije simbolizovao opštenje sa bogovima, već je sam bio to opštenje. Mirisni molekuli bili su poruka, a vatra medij prenosa.
Ovaj teološki okvir objašnjava zašto je recept bio tako složen. Jedna smola, recimo tamjan, mogla je da bude dovoljna za svakodnevne prinose, za redovno održavanje odnosa sa božanskim. Ali ritual pri zalasku, kada se Ra suočavao sa uništenjem i kada je sam kosmos visio o koncu, zahtevao je nešto neobično. Nešto što nijedna pojedinačna sirovina nije mogla da postigne. Nešto što je iziskivalo međudejstvo šesnaest supstanci, spojenih ljudskom veštinom i božanskom namerom, kako bi nastalo nešto novo: miris kakvog u prirodi nema i koji se mogao prizvati samo znanjem, radom i verom.
Plutarhov prikaz pripreme kifija
Plutarh, koji je pisao u prvom veku nove ere, dugo nakon faraonskog perioda, ali dok su hramovi još radili, ostavio je najpodrobniji antički opis kifija. U eseju De Iside et Osiride (O Izidi i Ozirisu) opisuje kako se kifi priprema i kako deluje:
„Njegove mirisne supstance uspavljuju, ulepšavaju snove, umiruju one koji spavaju i pružaju prijatan i koristan predah onima koje tokom dana muče nevolje.”
Ovo je značajna izjava. Plutarh kifi opisuje ne samo kao ritualni tamjan, već i kao psihoaktivnu supstancu, smesu čija mirisna jedinjenja, udahnuta u dovoljnoj koncentraciji u zatvorenom prostoru hramske odaje, mogu da izmene svest. Savremene analize podržavaju tu tvrdnju. Nekoliko sastojaka kifija, iđirot, kleka, cimet, šafran, sadrži isparljiva jedinjenja sa dokumentovanim sedativnim, anksiolitičkim ili blago psihotropnim svojstvima. Kod učesnika obreda koji su postili i molili se, a udisali koncentrisani dim svečanog spaljivanja u zatvorenoj kamenoj prostoriji, kumulativni efekat je mogao da izazove transna stanja koja su hramski rituali trebalo da proizvedu.
Kifi se uzimao i na usta. Plutarh pominje da se koristio kao lek, a Ebersov papirus, koji se danas čuva na Univerzitetu u Lajpcigu i potiče otprilike iz 1550. godine pre nove ere, jedan od najstarijih medicinskih dokumenata na svetu, navodi mirisne preparate slične kifiju kao lek za bolesti pluća, jetre i duha. Granica između tamjana, leka i opojne supstance u starom Egiptu nije postojala. Sve troje počivalo je na istoj osnovnoj tehnici: mirisna jedinjenja se namerno koriste da bi na ljudsko telo i um delovala na tačno određen način.
Kifi kao prvi pravi parfemski akord
Tu kifi postaje presudan za istoriju parfimerije, i tu se vidi zašto tvrdnja da je bio „prvi parfem” nije preterivanje, već istorijski argument koji se može braniti.
Parfimerija kao disciplina počiva na jednom temeljnom pojmu: akordu. Akord čine mirisne sirovine koje pomešane daju jedinstven mirisni utisak, kvalitativno drugačiji od svake pojedinačne. To je mirisni pandan muzičkog akorda: ne niz tonova, već njihovo istovremeno zvučanje, sklad koji nastaje iz međudejstva pojedinačnih elemenata. Bez pojma akorda nema parfimerije. Postoje samo sirovine.
Mirisne sirovine koje se koriste pojedinačno starije su od civilizacije. Suze tamjana na vrelom žaru. Iverje kedra u logorskoj vatri. Latice ruže izgnječene među prstima. Sve to je lepo i drevno, ali nije parfimerija. To su sirovine. Skok od sirovine do kompozicije, od sastojka do akorda, osnivački je čin te umetnosti. A najraniji dokumentovan primer tog skoka, najraniji recept u kojem se više mirisnih sastojaka namerno spaja da bi nastao nov, jedinstven učinak, jeste kifi.
Egipatski parfimeri koji su razvili formulu kifija (a formula je razvijana i doterivana vekovima, nije stigla gotova s neba) razumeli su nešto što će zapadna teorija parfimerije izreći tek u devetnaestom veku: da određene kombinacije mirisnih sirovina daju učinke koji se ne mogu predvideti na osnovu pojedinačnih sastojaka. Da je međudejstvo nelinearno. Da celina nije zbir delova, već novi entitet, sa sopstvenim karakterom, sopstvenim emocionalnim registrom, sopstvenom sposobnošću da pokrene ljudsku psihu.
To su razumeli tri hiljade godina pre velikih pariskih parfimera iz doba Belle Époque, pre pojmova „gornje note”, „bazne note” i „trag”. Razumeli su to u okviru teologije, a ne trgovine, ali je tehnički uvid isti. Spojite ovih šesnaest stvari, ovim redom, u ovim razmerama, i nastaje nešto novo, nešto čega nije bilo na svetu dok ga niste napravili.
Dani ritualnog natapanja i maceracije
Postupak pripreme, kako ga opisuju hramski natpisi, i sam je bio svojevrstan ritual. Odvijao se tokom nekoliko dana. Suvo grožđe se prvo natapalo u vinu (neki izvori navode određenu vrstu egipatskog vina iz određene oblasti), obično nekoliko dana, mada izvori navode različito trajanje, dok ne bi upilo tečnost, nabubrilo i zamirisalo. U međuvremenu su se suvi sastojci (smole, začini i drvenaste sirovine) mleli odvojeno, pa sjedinjavali. Med se zagrevao i mešao sa pastom od smole. Zatim bi se dodavalo grožđe natopljeno vinom, a cela smesa se mesila, oblikovala u kuglice ili čunjeve i ostavljala da sazri.
Period sazrevanja je značajan. Kao dobro vino ili zreo sir, kifi je s vremenom bivao bolji. Dok se čuvao, isparljiva jedinjenja iz pojedinih sastojaka međusobno su reagovala, pa su sporom oksidacijom i esterifikacijom nastajala nova jedinjenja. Sveže napravljena šarža kifija mirisala bi drugačije, oštrije i manje celovito, od one koja je mesecima čuvana u zatvorenoj alabasternoj posudi. Egipćani su to znali. Hramski recepti navode vreme sazrevanja. U stvari su imali isto strpljenje kao savremeni parfimer koji parfem posle mešanja ostavi da „odmori”, pa pušta molekule da se venčaju, da pregovaraju o svojim odnosima i da se slegnu u akord.
Ovolika veština trebalo bi da otkloni svaku preostalu sumnju u to da je drevna parfimerija bila primitivna. Tvorci kifija iz Edfua i Dendere radili su sa farmakopejom mirisnih sirovina iz celog starog sveta: tamjan sa Afričkog roga, cimet iz jugoistočne Azije (kojim se trgovalo preko posrednika), iđirot iz močvara delte Nila, kleka sa mediteranskih visoravni. Upravljali su lancem snabdevanja koji se protezao preko više kontinenata. Bio je to isti put tamjana koji će kasnije odrediti geopolitiku starog Bliskog istoka. Proizvodnja je zahtevala precizno vreme, kontrolu temperature i procenu kvaliteta. Bili su, po svakoj razumnoj definiciji, prvi parfimeri.
Hrišćanstvo je zatvorilo hramske radionice
Kifi je umro sa hramovima. Kako se hrišćanstvo širilo Egiptom u četvrtom i petom veku nove ere, stari rituali su potiskivani, hramske radionice zatvarane, a prekinut je lanac kojim se znanje milenijumima usmeno prenosilo sa sveštenika na učenika. Preživeli su kameni natpisi, nekoliko odlomaka kod Plutarha, Dioskorida i Galena i šačica spornih rekonstrukcija savremenih učenjaka i parfimera koji su pokušavali, sa više ili manje strogosti i uspeha, da ponovo naprave smesu.
Ove rekonstrukcije su po prirodi spekulativne. Ne zna se tačna vrsta svake biljke pomenute u natpisima. Ne znaju se tačne srazmere. Ne zna se ni kojim su tehnikama mlevenja, maceracije i mešenja radili hramski radnici. A nisu dostupne ni iste sirovine: tamjan ubran sa drveća u zemlji Punt, vino iz vinograda koji su petnaest vekova pustinja, iđirot koji je rastao u močvarama koje su davno isušene.
Moguće je samo približiti se. A takvi pokušaji su, po svemu sudeći, retki. Oni koji su mirisali pažljivo izrađene rekonstrukcije kifija opisuju miris kakvog nema u savremenom mirisnom repertoaru: gust, slojevit, naizgled drevan, istovremeno sladak i gorak, voćan i smolast, topao i strog. To je miris koji kao da sadrži vreme, ne u pesničkom, već u doslovnom smislu: njegova složenost se otvara tako sporo i otkriva toliko strana tokom tolikih minuta da mirisati ga znači osećati samo trajanje. Postajete svesni protoka vremena jer se miris stalno menja, stalno pokazuje nove strane i stalno odbija da se svede na jedan utisak.
Upravo to su Egipćani nameravali. Ritual zalaska sunca nije bio brz gest. Trajao je koliko i kifi na žaru, a pošto su kuglice bile guste i sporo gorele, to je moglo da potraje satima. Miris se razvijao dok ga je vatra trošila: isparljivije gornje note (citrus, kleka, začin) ustupale su mesto teškom srcu (smola, med, voće) i na kraju dubokoj, dimnoj, drvenastoj bazi, koja je ostajala u kamenoj odaji dugo pošto se žar ugasio. Sveštenik koji je u sumrak zapalio kifi osećao bi ga još u zoru, kada je Ra pobedonosno izlazio iz podzemlja i hram se budio.
Kontinuitet, a ne izgubljeni raj
Javlja se iskušenje da se kifi romantizuje, da se vidi kao izgubljeni raj mirisne umetnosti, zlatno doba pre pada u komercijalnu parfimeriju. Tom iskušenju treba odoleti, ne zato što je romantizacija pogrešna (kifi je zaista bio majstorsko delo mirisne kompozicije), već zato što zaklanja važniju pouku: pouku o kontinuitetu.
Spajanje mirisnih sirovina radi novog, preobražavajućeg učinka nije prestalo zatvaranjem egipatskih hramova. Preselilo se u radionice tamjana na Arapskom poluostrvu, kod destilatera atara u mogulskoj Indiji, među monaške travare srednjovekovne Evrope, u parfemske kuće Grasa i Pariza. Lanac nije prekinut. Kada savremeni parfimer sedne pred orgulje sirovina počne da sklapa parfem, uravnotežuje gornje, srednje i bazne note i traži trenutak u kome komponente prestaju da budu pojedinačni sastojci i postaju jedinstvena kompozicija, izvodi čin strukturno istovetan onome što se događalo u laboratorijskoj odaji u Edfuu pre tri hiljade godina.
Teologija se promenila. Mesto boga koji prima dim zauzeo je potrošač koji prima mlaz spreja. Hramska odaja postala je robna kuća. Kameni natpis postao je formula zabeležena u bazi podataka. Ali osnovni uvid, da se od više mirisnih sirovina, sjedinjenih namerom i veštinom, može dobiti nešto što nadilazi njihove pojedinačne prirode, ostaje isti.
Kifi je bio dokaz koncepta. Sve što je usledilo, svaki akord, svaka kompozicija, svaki parfem koji vas je ikada iznenadio lepotom ili dirnuo svojom čudnovatošću, potiče iz istog temeljnog otkrića: da možete da uzmete šesnaest stvari koje zemlja daje, izložite ih vatri, vremenu i ljudskom umu i dobijete nešto što zemlja nikada nije zamislila.
Egipćani su ga palili da bi govorili sa bogovima. Njegovi potomci se pale iz razloga koje je teže izreći: zbog lepote, zbog utehe, zbog sećanja, zbog upornog ljudskog uverenja da pravi raspored mirisnih molekula može da učini nevidljivi svet načas i zapanjujuće prisutnim.
Sunce zalazi. Žar je spreman.
Zapalite kifi. Bogovi slušaju.
Pogledajte i: Tapputi, vavilonska parfimerka
Sedam ekstrakata od 20 %, jedna kolekcija. Komplet Discovery Set sadrži svih sedam u bočicama od 2 ml.
