U muzejskim zbirkama širom sveta, u staklenim vitrinama i na označenim policama, nalaze se hiljade malih, izduženih posuda od duvanog stakla, oblikovane keramike ili klesanog kamena. Obično su duge između pet i petnaest centimetara, uske u vratu, šire u telu, a pri dnu često zašiljene ili zaobljene, pa bez oslonca ne mogu da stoje uspravno. Pravljene su širom antičkog Mediterana, otprilike od šestog veka pre nove ere do četvrtog veka nove ere, a najviše ih potiče iz rimskog perioda. One su, u svakom bitnom smislu, posude za parfem. To potvrđuje hemijska analiza ostataka. To potvrđuje arheološki kontekst. To potvrđuje antička književna građa. Njihovo ispravno ime je unguentarium, od latinske reči unguentum, što znači melem ili mirisno ulje.
11 min čitanja
Mnoge od njih i danas nose oznaku „lacrimatorium”. Flakon za suze. Posuda u koju su rimski ožalošćeni navodno skupljali suze u danima žalosti, zatvarajući tugu u staklo da bude sahranjena s pokojnikom. Reč je o jednom od najupornijih, najbolje dokumentovanih i potpuno neosnovanih mitova u popularnoj arheologiji antičkog sveta. Nema dokaza da su Rimljani skupljali suze u flakone. Nijedan antički tekst ne opisuje takvu praksu. Nema hemijskih dokaza da su te posude ikada sadržale suze. Ceo pojam izmislili su evropski antikvari sedamnaestog veka, koji su u rimskim grobnicama našli male staklene flakone i, tražeći objašnjenje zašto su tamo, smislili ono dovoljno poetično da se održi.
Unguentarium je jedan od najčešćih
Unguentarium je jedan od najčešćih tipova posuda u arheologiji rimskog doba. Postoji u ogromnim količinama na celoj teritoriji Rimskog carstva i kod njegovih trgovinskih partnera: u Italiji, Galiji, Iberiji, Severnoj Africi, Egiptu, Levantu, Grčkoj, Turskoj, na Balkanu i šire. Najranije oblike, iz helenističkog perioda (otprilike od četvrtog do prvog veka pre nove ere), obično čini keramika od sitnozrne gline glatke površine, oblikovana kao dugo vreteno sa uskim ušćem, zadebljanim telom i zašiljenim ili zaobljenim dnom. Kasniji oblici, iz perioda Rimskog carstva (od prvog do četvrtog veka nove ere), sve češće su od duvanog stakla, tehnologije koja se raširila nakon što je razvijena u sirijsko-palestinskom području oko prvog veka pre nove ere. Staklena unguentaria često su lepi predmeti: providna, prelivena duginim sjajem od starosti, nežno oblikovana, u nijansama bledoplave, zelene, ambraste ili bezbojne.
Njihova namena u antici nije bila misteriozna. Antički pisci ih pominju često i usput. Plinije Stariji u delu Naturalis Historia (Prirodna istorija, dovršeno 77. godine nove ere) opširno govori o posudama za čuvanje mirisnih ulja i melema, uključujući male staklene posude upravo onog tipa koji se nalazi u grobnicama. Marcijal, rimski epigramatičar iz prvog veka nove ere, u Epigramima pominje posude s parfemom kao poklon. Petronije u Satyricon (oko 60. godine nove ere) opisuje goste na večeri koji se mažu mirisnim uljima iz malih posuda. Književni kontekst je nedvosmislen: male posude držale su miris. Bile su svakodnevni predmeti u kulturi koja je mirisna ulja koristila za higijenu, obred, društveno predstavljanje i pogrebnu praksu.
Pogrebni kontekst objašnjava zabunu. Unguentaria spadaju među najčešće grobne priloge u sahranama rimskog doba. Nalaze se u grobnicama svih društvenih slojeva, od raskošnih mauzoleja elite do jednostavnih grobnih jama siromašnih. Njihovo prisustvo u grobnicama slaže se sa dobro dokumentovanom rimskom praksom da se pokojnik pre sahrane ili kremacije maže mirisnim uljima. Telo se pralo, namirisavalo i polagalo na odar da bude izloženo tokom žalosti (funus). Mirisna ulja nanosila su se na telo i na pogrebnu lomaču. Male posude s parfemom stavljale su se u grobnicu kao prinos, kao što su se ostavljali hrana, novčići, lampe i drugi predmeti za koje se verovalo da prate mrtve u zagrobni život.
Ovu praksu opisuje više antičkih izvora. Vergilije u Eneidi (šesta knjiga, stih 219) opisuje obredno mazanje mrtvih. Apulej u Metamorfozama (Zlatni magarac, drugi vek nove ere) opisuje pogrebno mirisanje. Praksa nije bila tajna niti neobična. Bila je uobičajen rimski pogrebni postupak, a male posude nađene u grobnicama držale su mirisna ulja korišćena u tom postupku. Kad bi se ulja potrošila ili isparila, prazne posude su ostajale, kao što ostaju grobni prilozi, jer nisu bile namenjene da se vade.
Mit o flakonu za suze ima
Mit o flakonu za suze ima tačno poreklo i može se pratiti unazad. U šesnaestom i sedamnaestom veku evropsko antikvarstvo doživelo je period brzog širenja. Pronalaženje i proučavanje antičkih predmeta, naročito rimskih, postalo je moderan poduhvat među obrazovanim Evropljanima. Sastavljane su zbirke. Objavljivani su katalozi. Osnivani su muzeji. A bila su potrebna i objašnjenja. Predmeti su tražili tumačenja, a tumačenja su morala da budu dovoljno drevna, dovoljno poetična i dovoljno moralna da zadovolje očekivanja učene publike natopljene klasičnim idealima.
Mali staklene flakone iz rimskih grobnica pratio je problem. Oblik im je bio osoben: uskog vrata, naizgled napravljeni da prime malu količinu tečnosti. Kontekst im je bio pogrebni: nađeni su sa mrtvima. A presudno, niko u šesnaestom ili sedamnaestom veku nije imao hemijske analitičke alate da utvrdi šta je zaista bilo u njima. Ostatak, ako je preživeo, bio je nevidljiv golim okom. Ostao je samo oblik: mali flakon u grobu. Antikvari su morali da objasne zašto je tamo.
Objašnjenje koje su smislili bilo je lacrimatorium. Reč je novolatinska, skovana u ranom novom veku, a ne izraz klasičnog latinskog. Pojam je čista izmišljotina: zamisao da su Rimljani, shrvani tugom zbog smrti voljene osobe, držali male flakone uz oči da sakupe suze, koje su potom zatvarane i stavljane u grobnicu kao znak žalosti. Slika je snažna. Emotivno odjekuje. Upravo takvu izmišljotinu antikvar sedamnaestog veka, obučen na klasičnoj književnosti i sklon sentimentalnim čitanjima prošlosti, ne bi mogao da odbije.
Najranija poznata upotreba izraza „lacrimatorium” u ovom značenju teško se vezuje za jednog autora, jer se čini da se zamisao razvijala postepeno kroz antikvarsku literaturu sedamnaestog veka. Ali do sredine sedamnaestog veka identifikacija je bila čvrsto utvrđena u evropskim učenim krugovima. Zbirke su svoje male rimske flakone katalogizovale kao „lacrimatoria”. Gravure su prikazivale uplakane Rimljane koji drže flakone uz oči. Slika je sama sebe učvršćivala: kad bi oznaka jednom bila stavljena, svako sledeće otkriće malog flakona u rimskoj grobnici potvrđivalo je identifikaciju, jer je objašnjenje već stajalo na mestu. Tako mitovi funkcionišu u arheologiji. Uverljiva priča, ponovljena dovoljno puta, postaje činjenica koju niko ne pomišlja da dovede u pitanje.
Preispitivanje je počelo, oprezno, u devetnaestom
Preispitivanje je počelo, oprezno, u devetnaestom veku, kada se klasična arheologija profesionalizovala, a merila dokaza pomerila sa književne verovatnoće na materijalni dokaz. Arheolozi su počeli da pitaju: postoji li ijedan antički tekst koji opisuje skupljanje suza u flakone? Odgovor, posle iscrpne pretrage grčkog i latinskog književnog korpusa, bio je ne. Nijedan antički autor, u celokupnoj sačuvanoj klasičnoj književnosti, ne pominje tu praksu. Plinije je ne pominje. Plutarh je ne pominje. Marcijal, koji je pisao o svakoj zamislivoj rimskoj društvenoj praksi, uključujući najintimnije, ne pominje je. Lukijan, satiričar koji se rugao svakom rimskom običaju, ne pominje je. Petronije, koji je rimske gozbe opisivao do sitnih detalja, ne pominje je. Nijedan rimski pogrebni tekst, nijedno delo utešne književnosti, nijedan epitaf, nijedan pravni tekst o pogrebnoj praksi, nijedan medicinski tekst o tuzi ili žalosti ne pominje skupljanje suza u posude.
Ova tišina nije dvosmislena. Da je praksa postojala, bila bi pomenuta. Rimljani su bili gotovo opsesivni dokumentaristi sopstvenih običaja. Njihova književnost, zakonici, lična pisma i grafiti pokrivaju čitav spektar svakodnevnog života iscrpnošću koju malo koja druga antička kultura dostiže. Praksa tako osobena i emotivno nabijena kao skupljanje suza u flakone, da je bila stvarna, pojavila bi se negde: u pesmi, pismu, pravnoj odluci, medicinskom tekstu, satiričnoj skici. Ne pojavljuje se nigde. Odsustvo dokaza, u korpusu literature tako velikom i raznovrsnom kao sačuvani klasični korpus, jeste dokaz odsustva. Rimljani nisu skupljali suze u flakone jer nijedan Rimljanin nije opisao da to čini, a Rimljani su opisivali sve.
Materijalni dokazi upućuju u istom pravcu
Materijalni dokazi upućuju u istom pravcu. Počevši od kraja dvadesetog veka, arheolozi i analitički hemičari počeli su da primenjuju hemijsku analizu ostataka na antičke posude, uključujući unguentaria iz rimskih grobnica. Tehnika, koja koristi gasnu hromatografiju sa masenom spektrometrijom (GC-MS) da identifikuje organske ostatke upijene u zidove poroznih keramičkih posuda ili taložene na unutrašnjim površinama staklenih, može da otkrije i identifikuje hemijske potpise supstanci koje su pre hiljadama godina čuvane u posudi. Masne kiseline iz ulja. Terpenoidi iz biljnih smola. Steroli iz životinjskih masti. Hemijski otisci su trajni i specifični.
Rezultati su dosledni u više studija: unguentaria sadrže ostatke biljnih ulja, životinjskih masti i aromatičnih supstanci. Sadrže hemijske potpise parfema. Ne sadrže hemijske potpise suza. To nije beznačajna razlika. Ljudske suze su vodeni rastvor vode, soli, lizozima, lipokalina i drugih proteina. Ostavljaju bitno drugačiji hemijski potpis od biljnih ulja i smola. Da su suze čuvane u tim posudama, analiza ostataka bi to pokazala. Ne pokazuje.
Susan Walker u svom pregledu iz 2004. godine, „Roman Art”, izričito se bavi mitom o flakonu za suze i odbacuje ga kao modernu izmišljotinu bez osnove u antičkim dokazima. Ta ocena odražava saglasnost profesionalne arheološke zajednice, koja već decenijama identifikaciju lacrimatorium smatra opovrgnutom. Mit opstaje ne zato što učenjaci u njega veruju, već zato što je toliko prodro u popularnu kulturu da njegovo ispravljanje liči na ispraznjavanje mora čašom. Muzejske oznake se sporo menjaju. Suvenirnice prodaju „replike flakona za suze”. Turistički vodiči ih opisuju. Sajtovi prenose priču. Emotivna privlačnost slike, ožalošćenog Rimljanina koji hvata suze u sićušan stakleni flakon, prejaka je da bi je puki dokazi razbili.
Postoji ironija u istrajnosti
Postoji ironija u istrajnosti tog mita, a tiče se statusa parfema. Prava funkcija unguentarium, da drži mirisno ulje, nekako je manje zanimljiva, manje dostojna priče od zamišljene funkcije da drži suze. Tuga je plemenita. Parfem je neozbiljan. Ta hijerarhija značaja, koja emotivno iskustvo stavlja iznad čulnog, a žalost iznad zadovoljstva, duboko je ukorenjena u zapadnoj kulturnoj tradiciji. To je ista hijerarhija koja je veći deo zapadne intelektualne istorije stavljala filozofiju iznad zanata, teoriju iznad prakse, a život uma iznad života tela. U toj hijerarhiji mali flakon koji je držao suze je dubok ljudski artefakt. Mali flakon koji je držao parfem je kozmetički dodatak.
Ali flakon za parfem je zapravo istorijski značajniji predmet. Unguentarium svedoči o rimskoj trgovini parfemima, jednom od najobimnijih i najrazvijenijih trgovinskih sistema antičkog Mediterana. Svedoči o nabavci aromatičnih sirovina: smolama iz Arabije i istočne Afrike, uljima iz Španije i Severne Afrike, začinima iz Indije i jugoistočne Azije, koji su u rimsku privredu stizali trgovačkim putevima dugim hiljade kilometara. Svedoči o proizvodnji: radionicama za duvanje stakla koje su te posude pravile na hiljade, uljarima i parfimerima koji su ih punili, trgovcima koji su ih prodavali. Svedoči o društvenoj praksi: ko je koristio parfem, kada, zašto i u kojim prilikama. Svedoči o pogrebnom obredu: mazanju mrtvih, opremanju grobnice, verovanjima o smrti i zagrobnom životu koja su određivala šta se polaže u zemlju.
Flakon za suze govori o mašti Evropljana sedamnaestog veka. Unguentarium govori o svakodnevnom životu antičkog Mediterana. Jedno je fikcija. Drugo je primarni izvor. Fikcija je poznatija.
Sama izrada unguentaria je
Izrada samih unguentarijuma arheolozima je veoma zanimljiva tema. Najstariji primerci, iz helenističkog perioda, izrađivani su ručno na grnčarskom točku: jednostavni, praktični oblici od fine gline, neglazirani, zamišljeni da budu funkcionalni, a ne ukrasni. Prelazak na staklo u rimsko doba podstaknut je pronalaskom duvanja stakla, zbog kojeg su staklene posude postale dovoljno jeftine za masovnu proizvodnju. Pre duvanja stakla, staklene posude pravile su se tehnikom jezgra (rastopljeno staklo se obavija oko glinenog jezgra) ili livenjem, a oba postupka zahtevala su mnogo rada, pa je staklo ostajalo ograničeno na luksuznu robu. Duvanje stakla ga je demokratizovalo. Vešt radnik mogao je da napravi desetine malih flakona za jedan dan, pa su stakleni unguentarijumi postali dostupni mnogo širem tržištu nego njihovi keramički prethodnici.
Stakleni unguentarijumi pronađeni u grobnicama kreću se od grubih, masovno proizvedenih predmeta do izvanredno izrađenih komada sa ukrasima: obojeno staklo, nalepljene niti, rebra i oblikovani motivi. Ta raznolikost odražava društveni raspon upotrebe parfema u rimskom svetu. Parfem nije bio rezervisan za elitu. Bio je široko dostupan, u različitim kvalitetima i cenama, a koristili su ga svi društveni slojevi. Filozof Seneka, pišući u prvom veku nove ere, žalio se na sveprisutnost parfema na rimskim društvenim događajima. Pesnik Juvenal je u svojim Satirama ismevao muškarce koji su previše trošili na mirisna ulja. Arheološki nalazi potvrđuju da je upotreba parfema bila rasprostranjena: unguentarijumi se nalaze u grobnicama svih imovinskih nivoa.
Hemijska analiza ostataka u ovim posudama dala je detaljne podatke o tome šta su tačno sadržale. Studije objavljene u časopisima Archaeometry, Journal of Archaeological Science i Analytical Chemistry identifikovale su ostatke maslinovog ulja, ulja badema, ricinusovog ulja, pčelinjeg voska, borove smole, tamjana, smirne, cimeta i raznih cvetnih ekstrakata. Spektar identifikovanih supstanci odgovara književnim izvorima: Plinije i Dioskorid (farmakolog iz prvog veka nove ere, čije je delo De Materia Medica popisalo stotine aromatičnih i lekovitih supstanci) opisuju iste sirovine kao sastojke rimske parfimerije. Podudarnost tekstualnih i hemijskih dokaza je nedvosmislena. Flakoni su sadržali parfem. Nisu sadržali suze.
Mit neće nestati zato što mitovi
Mit neće nestati, jer mitovi nikada ne umiru zato što su opovrgnuti. Umiru kada ih zamene bolje priče, a priča o unguentarijumu kao posudi za parfem još nije ispričana u obliku dovoljno uverljivom da istisne lakrimatorijum. Flakon za suze je priča o ljubavi i gubitku. Flakon za parfem je priča o trgovini, tehnologiji i svakodnevnom životu. U borbi za kulturnu pažnju, ljubav i gubitak uvek pobeđuju.
Ali flakoni za parfem postoje. Nalaze se u muzejima, u arheološkim depoima, u privatnim zbirkama, u zemlji. Hiljade njih. Desetine hiljada. Svaki je sadržao miris koji je neko izabrao: određeno ulje, određenu smolu, određenu mešavinu. Svaki je nastao u rukama zanatlije: grnčara za točkom, staklara kraj peći. Trgovac ga je prodao, kupac kupio i koristio u određenu svrhu, a na kraju je položen u grobnicu, bilo kao deo pogrebnog mazanja uljem, bilo kao prinos mrtvima. Svaki je podatak u istoriji toga kako su ljudi koristili miris.
Flakon za suze je priča koju su ljudi pričali o prošlosti jer su želeli da prošlost bude potresnija nego što je bila. Unguentarijum je ono što je prošlost zaista ostavila: mali stakleni flakon, preliven duginim sjajem od starosti, sa tragovima ružinog ulja upijenim u zidove, pronađen u grobu u Pompejima, Kartagini ili Londinijumu, dokaz da je neko pre dve hiljade godina dovoljno mario za to kako miriše da kupi flakon parfema, i da je neko drugi pre dve hiljade godina dovoljno mario za svoje mrtve da taj flakon položi u zemlju pored njih.
Suza tamo nikada nije bilo. Parfem jeste.
Sedam ekstrakata od 20 %, jedna kolekcija. Komplet Discovery Set sadrži svih sedam u bočicama od 2 ml.
