Šta je pepeo
Kao krajnji proizvod nepotpunog sagorevanja, pepeo je pretežno mineralan, ali obično još sadrži nešto zapaljivih organskih ili drugih ostataka koji mogu da oksiduju. Najpoznatija vrsta je pepeo drveta, koji ostaje posle sagorevanja drveta u logorskim vatrama, kaminima i sličnom. Što je pepeo drveta tamniji, to je u njemu više ćumura zaostalog posle nepotpunog sagorevanja. Tačnije rečeno, pepeo je svaki ostatak koji nije ni vodeni ni gasovit, a ostaje kad nešto izgori. Neki pepeli sadrže prirodna jedinjenja koja zemljište čine plodnim, a drugi hemijska jedinjenja koja mogu da budu toksična, ali mogu da se razgrade u zemljištu hemijskim promenama i delovanjem mikroorganizama. U analitičkoj hemiji pepeo je ono što posle potpunog sagorevanja ostane, a nije ni gas ni tečnost. Njegovim merenjem utvrđuje se sadržaj minerala kao što su kalcijum, natrijum, kalijum i fosfor i metala kao što su olovo, živa, kadmijum i aluminijum.
Sastav
Pepeo drveta čine uglavnom jedinjenja kalcijuma, uz druge nesagorive elemente u tragovima koji se nalaze u drvetu. Glavni sastojak većine pepela drveta je kalcijum-karbonat (CaCO₃), koji čini 25, pa i 45 odsto ukupne mase pepela. Pepeo drveta sadrži i od 20 do 50 odsto kalcijuma u obliku kalcijum-oksida i uglavnom je bogat kalijum-karbonatom. Vrednost pH pepela iz kotlova na drva je između 10 i 13, najviše zato što su oksidi kalcijuma, kalijuma i natrijuma jake baze. Sadržaj minerala u pepelu zavisi od vrste drveta koje gori, čak i kad je zemljište isto. Neke analize kao glavni sastojak nalaze kalcijum-karbonat, a druge kalcijum-oksid, koji nastaje na višim temperaturama sagorevanja. U pepelu iz kotlova na drva utvrđeno je od 17 do 33 odsto kalcijuma u obliku kalcijum-oksida, od 2 do 6 odsto kalijuma u obliku kalijum-oksida, od 2,5 do 4,6 odsto magnezijuma u obliku magnezijum-oksida i od 1 do 6 odsto fosfora u obliku fosfor-pentoksida. Tipični glavni elementi pepela drveta su ugljenik (5 do 30 odsto), kalcijum (7 do 33 odsto), kalijum (3 do 10 odsto), magnezijum (1 do 2 odsto), mangan (0,3 do 1,3 odsto), fosfor (0,3 do 1,4 odsto) i natrijum (0,2 do 0,5 odsto). Boja pepela potiče od malih količina neorganskih minerala kao što su oksidi gvožđa i mangan. Pepeo trava, naročito biljaka iz porodice trava, bogat je silicijum-dioksidom. Smrče sadrže sedam puta više hlorida od hrastova, a brestovi dvaput više magnezijuma od belog bora. Soli silicijuma i kalcijuma ima više u kori nego u drvetu, a soli kalijuma nalaze se pre svega u drvetu.
Primena
Hiljadama godina biljni pepeo ili pepeo drveta ispirao se vodom, pa se dobijao nečist rastvor kalijum-karbonata. Ceđ se tradicionalno pravila ispiranjem pepela drveta u vodi, pa je nastajala alkalna tečnost bogata kalijum-karbonatom. Pepeo drveta je izvor kalijuma i kalcijum-karbonata, a kalcijum-karbonat služi za kalcizaciju i neutrališe kisela zemljišta. Pepeo drveta se veoma dugo koristi u keramičkim glazurama, gde kao topitelj snižava tačku topljenja glazure. Kao i sapun, pepeo je alkalan i deluje kao dezinfekciono sredstvo. Pošto sadrži mnogo ugljenisanih materija, pepeo drveta može da se koristi za suzbijanje neprijatnih mirisa, naročito pri kompostiranju. Kalcinacijom pepela trebalo bi, u teoriji, da se dobije jedinjenje hemijski identično živom kreču, a kad se ono pomeša sa peskom ili šamotom i vodom, dobija se cement. Isprani rastvor kalijum-karbonata mogao je da se pomeša sa uljima ili mastima, pa se dobijao meki sapun ili proizvod nalik sapunu. Kad se ceđi od pepela doda gašeni kreč, njena alkalnost raste, a kalijum-karbonat prelazi u kalijum-hidroksid, odnosno kaustičnu potašu. Plemena Istočnih šuma Severne Amerike koristila su ceđ od pepela drveta i za obradu kukuruza hominy postupkom niksamalizacije, a u Asamu se ceđ zvana khar pravi od pepela stabljika, korenja i kore banane.
Svih sedam ekstrakata možete da probate u kompletu Discovery Set.
