Žena u Londonu, nekadašnja somelijerka, od marta 2021. nije kako treba okusila vino. Svaka čaša, bez obzira na sortu grožđa i berbu, dolazi joj na nepce kao talas acetona i zagorele gume. Njen burgundac miriše na garažu. Njen Sancerre na sredstvo za skidanje laka za nokte. Nije izgubila čulo mirisa. Zadesila ju je gora sudbina: mozak je počeo da ga prepisuje.
11 minuta čitanja
Njeno stanje zove se parosmija, sistematsko izobličenje stvarnih mirisa u fantomske, obično groteskne. To je okrutna parodija percepcije: sve se registruje, ali ništa se ne registruje ispravno. Kafa miriše na kanalizaciju. Ruže mirišu na hemikalije. Telo ljubavnika miriše na trulo meso. Svet postaje krivo ogledalo sazdano isključivo od mirisa.
Ali parosmija ima čudnijeg, tišeg srodnika. Fantosmija, od grčke reči phantasma, utvara, jeste opažanje mirisa koji uopšte nemaju izvor. Nijedan molekul nije ušao u nos. Nijedan receptor nije se oglasio na spoljašnji svet. A miris ipak postoji, živ i uporan: zagoreo tost u tri ujutru u čistoj kuhinji, dim cigarete u praznoj sobi, sladak hemijski zadah nečega što trune u kući u kojoj ništa nije uginulo.
To nisu metafore. To su neurološki događaji. I oni otkrivaju nelagodnu istinu o samoj percepciji, istinu koju parfimerija, možda bolje od ijedne druge umetnosti, može da razume.
Neobičan položaj mirisnog bulbusa u mozgu
Da bi se shvatilo šta fantosmija otkriva, prvo treba razumeti mirisni bulbus i zašto zauzima tako neobično mesto u arhitekturi ljudskog mozga.
Svaki drugi čulni sistem je izolovan. Vid prolazi kroz mrežnjaču, očni nerv, lateralno genikulatno jedro i talamus, pa tek onda dospeva do vidnog korteksa, lanca prenosa zadivljujuće dužine, u kome svaka stanica filtrira i tumači pre nego što signal krene dalje. Zvuk ide sličnom birokratskom stazom: pužnica, slušni nerv, jedra moždanog stabla, medijalno genikulatno telo, talamus, slušni korteks. Dodir, ukus, propriocepcija, sve se vodi kroz talamus, taj veliki telefonski razvodnik mozga, koji odlučuje šta dospeva do svesti i kojim redom.
Miris potpuno odbija taj raspored. Mirisni bulbus, par struktura manjih od borovnica, smešten u osnovi čeonog režnja, prima ulaz neposredno iz mirisnog epitela, parčeta tkiva veličine poštanske marke visoko u nosnoj šupljini. Između spoljašnjeg sveta i mozga gotovo da nema ničega: tanka rešetka kosti zvana sitasta ploča, izbušena kao sito, kroz koju se aksoni neurona mirisnih receptora provlače pravo u bulbus. Nijedan drugi deo centralnog nervnog sistema nije tako go izložen okolini. Mirisni bulbus je otvoren prozor mozga, tačnije, njegova otvorena rana.
Iz bulbusa signali ne idu u talamus, nego pravo u piriformni korteks i amigdalu, sedište emocionalnog sećanja. Zato se miris tako često opisuje kao najprimitivnije čulo, najzasićenije emocijama, najotpornije na jezik. Miris nije primitivan. On zaobilazi uredničku mašineriju kroz koju druga čula moraju da prođu. Zbog te arhitektonske prečice mirisni zamor je tako nemilosrdno efikasan u brisanju stalnih nadražaja iz svesti. Miris ulazi u svest sirov, bez posrednika, već isprepleten sa sećanjem i osećanjem pre nego što je prefrontalni korteks imao vremena da o njemu oblikuje misao.
Ta arhitektura mnogo toga objašnjava. Objašnjava zašto miris određenog deterdženta za veš može da rasplače odraslog čoveka bez upozorenja. Objašnjava zašto je mirisno sećanje tako trajno i tako otporno na hotimično prizivanje: miris se ne može dozvati kao napev, ali kada se pojavi nepozvan, sećanje koje nosi je potpuno. I objašnjava, a to je presudno, zašto oštećenje mirisnog sistema izaziva tako bizarne i specifične oblike patnje.
Kako je SARS-CoV-2 napao mirisni epitel
Virus SARS-CoV-2, pokazalo se, imao je posebnu sklonost prema mirisnom epitelu, kako je pokazala studija iz 2020. koju su u časopisu Science Advances objavili Brann, Tsukahara i saradnici sa Harvard Medical School. Receptor koji je koristio za ulazak u ćeliju, ACE2, nalazio se u visokim koncentracijama na sustentakularnim ćelijama koje podržavaju mirisne neurone. Virusu nije bilo potrebno da dospe do mozga da bi uništio miris. Bilo mu je dovoljno da dospe do nosa.
Razmere nastalog oštećenja mirisa bile su neviđene u modernoj neurologiji. Procene se razlikuju, ali metaanaliza iz 2022. objavljena u časopisu British Medical Journal, koja je obuhvatila više od 600.000 pacijenata, ukazala je da je između četrdeset i šezdeset pet odsto pacijenata sa Covid-19 imalo neki stepen poremećaja mirisa. Kod većine se on povukao u roku od nekoliko nedelja. Kod miliona nije. Do kraja 2021. klinike specijalizovane za postvirusnu anosmiju, ranije usku subspecijalnost, bile su preplavljene. Jedna generacija ljudi prvi put je otkrila šta znači živeti u svetu bez mirisa.
Ali gubitak mirisa bio je tek prvi čin. Kako su oštećeni mirisni neuroni počeli da se obnavljaju, procesom jedinstvenim za mirisni sistem, koji zadržava neuroplastični kapacitet tokom celog života, mnogi pacijenti su otkrili da im se miris nije vratio čist. Vratio se pogrešan. Nastupila je parosmija: izobličenja, groteskne zamene, osećaj da je svet ponovo sazidan malo van ose. A kod manje, ali znatne grupe pacijenata uz nju se javila i fantosmija, mirisi dozvani iz ničega, stvoreni u potpunosti u mozgu.
Neuronauka ovoga je istovremeno dobro shvaćena i duboko čudna. Kada se neuroni mirisnih receptora unište i počnu iznova da rastu, moraju da pronađu put nazad do ispravnih glomerula u mirisnom bulbusu, preciznih pristaništa u kojima se spajaju određeni tipovi receptora. Taj proces nije uvek tačan. Aksoni se pogrešno povežu. Receptori se vežu za pogrešne glomerule. Rezultat je izmešana mapa: mozak prima signale koji su strukturno koherentni, ali informaciono pogrešni, kao klavir čije su žice ponovo pričvršćene za pogrešne čekiće. Pritisne se srednje C i čuje se fis. Pritisne se fis i čuje se nešto što nije baš nijedna nota.
Fantosmija ide dalje. U fantosmiji mozak ne tumači signal pogrešno. On ga stvara. Mirisni korteks, lišen uobičajenog ulaza ili primajući samo izmešane fragmente, počinje da popunjava praznine. Komponuje. Izmišlja. Proizvodi mirisne percepte koji su često zapanjujuće specifični: ne nejasne utiske „nečega što gori”, nego precizan, nepogrešiv miris zagorelog tosta, ili benzina, ili određene marke cigareta koju pacijent decenijama nije sreo. Mozak, prepušten sam sebi u mračnoj sobi, počinje da razgovara sam sa sobom. A ono što govori detaljno je, koherentno i potpuno izmišljeno.
Fantomski mirisi stariji su od kovida za vekove
Ovaj fenomen nije nov. Samo mu je, sve do kovida, nedostajala dovoljno velika populacija obolelih da bi se nametnuo javnoj svesti.
Fjodor Dostojevski, koji je celog odraslog života bolovao od epilepsije temporalnog režnja, kako je u pregledu iz 2005. u časopisu Epilepsy and Behavior dokumentovao neurolog i istoričar medicine John R. Hughes, opisivao je aure koje su prethodile napadima rečima koje neurolozi danas prepoznaju kao fantosmične epizode. Pre nego što bi stigla konvulzija, pre straha i gubitka svesti, postojao je trenutak čudne, silne lepote. Prijatelju Strahovu opisao ga je kao doživljaj prodorne jasnoće, osećaj da mozak radi na nekoj višoj frekvenciji, uz ono što su svedoci opisivali kao njegovo iznenadno, blaženo mirovanje. Za epilepsiju temporalnog režnja dobro je dokumentovano da tokom aura izaziva mirisne halucinacije, a Dostojevskijeve epizode nisu bile izuzetak od tog šireg obrasca. Utisci mirisa kao da su stizali ni iz čega i odasvud istovremeno, noseći uverenje o apsolutnom smislu koje bi se rastvorilo čim napad počne.
Epilepsija temporalnog režnja odavno se povezuje sa mirisnim halucinacijama. Unkusni fascikulus, snop bele mase koji povezuje temporalni režanj sa orbitofrontalnim korteksom, prolazi kroz oblasti tesno uključene u obradu mirisa. Kada se napadna aktivnost proširi tim krugovima, rezultat je često iznenadan, živ, nehotičan miris. Pacijenti ga opisuju na različite načine: miris paljevine, gume, cveća, nečega neopisivog, a intenzivno poznatog. Taj fenomen zove se unkusni napad i dokumentuje se od kada ga je u 1880-im godinama u svojim kliničkim izveštajima u Nacionalnoj bolnici za paralizovane i epileptičare prvi opisao otac engleske neurologije John Hughlings Jackson. To je, u suštini, mirisni sistem mozga koji se aktivira bez dozvole, odmetnuta kompozicija stvorena iznutra.
Fantomski miris epileptičara i izobličena kafa pacijenta sa kovidom povezani su jednim načelom, istim zbog kog je fantosmija filozofski tako uznemirujuća: mozak ne prima mirisne informacije pasivno. On ih aktivno gradi. Miris nije snimak. On je izvedba.
Šta se događa pri mirisanju ruže na molekularnom nivou
Posledice toga vredi dobro promisliti.
Kada se miriše ruža, na najfinijem nivou događa se sledeće: oblak isparljivih molekula (nekoliko stotina različitih jedinjenja u slučaju ruže centifolije, kako su katalogizovali istraživači INRA u Francuskoj) vezuje se za podskup od otprilike četiristo tipova mirisnih receptora. Svaki molekul aktivira drugačiju kombinaciju receptora. Obrazac aktivacije prenosi se u mirisni bulbus, gde se obrađuje u ono što neuronaučnici nazivaju „mirisnim objektom”, jedinstven percept koji mozak prepoznaje kao „ružu”. Ali taj mirisni objekat nije fotografija molekularne stvarnosti. On je konstrukcija, model koji mozak gradi od fragmentarnih hemijskih podataka, oblikovan sećanjem, očekivanjem, kontekstom, emocionalnim stanjem i genetskom varijacijom u ekspresiji receptora.
Dvoje ljudi koji mirišu istu ružu u značajnom neurološkom smislu mirišu različite stvari. Ne zato što se molekuli razlikuju, nego zato što se razlikuju mozgovi koji komponuju percept. Repertoar receptora nije isti kod svih pojedinaca: genetski polimorfizmi u genima mirisnih receptora znače da neki ljudi funkcionalno ne osećaju određene molekule koje drugi smatraju prejakim. Emocionalne asocijacije nisu iste. Prizvana sećanja nisu ista. Ruža je ista. Doživljaj ruže je neponovljivo lične prirode.
Fantosmija samo čini vidljivim ono što uvek važi: da je mozak kompozitor, a ne publika. U normalnom mirisnom opažanju mozak komponuje kao odgovor na molekularni ulaz, ima partituru koju sledi, ma koliko slobodno. U fantosmiji mozak komponuje bez partiture. Orkestar svira dalje, ali su notni listovi prazni. A uznemirujuće je, i to bi trebalo da zaustavi, što se rezultujuća izvedba često iznutra ne može razlikovati od prave stvari. Fantomski miris zagorelog tosta ne doživljava se kao halucinacija. Doživljava se kao zagoreo tost. Kompozicija mozga je toliko ubedljiva da svest ne može da uoči razliku.
To nije greška u sistemu. To je sistem. Percepcija je oduvek bila stvaralački čin. Mozak je oduvek stvarao svoj svet koliko i što ga je primao. To se zna iz vizuelne neuronauke, slepe mrlje, slepila za promene, efekta McGurk, ali miris to pokazuje s posebnom, nelagodnom jasnoćom, jer je miris čulo kome se najinstinktivnije veruje i koje se najmanje preispituje. U oči se sumnja. Uši se dovode u pitanje. Nos se gotovo nikada ne dovodi u pitanje.
Trening mirisa i protokol Thomasa Hummela
Lečenje fantosmije i parosmije jednostavno je koliko je i delotvorno. Zove se trening mirisa, a njegov najšire potvrđen protokol razvio je Thomas Hummel na Klinici za miris i ukus Tehničkog univerziteta u Drezdenu. Metoda je jednostavna do apsurda: pacijent njuši četiri određena mirisa, ružu, eukaliptus, limun i karanfilić, dvaput dnevno, najmanje dvanaest nedelja. Svako njušenje traje deset do dvadeset sekundi. Pacijent dobija uputstvo da se koncentriše, da pokuša da prizove kakav miris treba da bude i da istovremeno sa fizičkim činom udisanja angažuje sećanje i pažnju.
Deluje. Ne na sve, ne potpuno, ali sa doslednošću koju su Hummel i njegove kolege pokazali u više kontrolisanih ispitivanja, među njima u ključnoj studiji iz 2009. objavljenoj u časopisu The Laryngoscope. Pacijenti koji prolaze strukturisani trening mirisa pokazuju merljivo veći oporavak čula mirisa od onih koji ga ne prolaze. Mehanizam je neuroplastičnost: namerno i ponavljano aktiviranje mirisnih neuronskih kola usmerava neurone u regeneraciji ka pravim ciljevima, učvršćuje oslabljene sinaptičke veze i, što je presudno, ponovo uči prediktivne modele mozga o tome šta određeni obrazac aktivacije receptora treba da znači. Nosu se ne daje samo nadražaj. Mozak se uči da ponovo ispravno komponuje.
Izbor četiri mirisa nije slučajan. Ruža, eukaliptus, limun i karanfilić izabrani su jer predstavljaju četiri osnovne kategorije mirisa, cvetnu, smolastu, voćnu i začinsku, pa pokrivaju širok repertoar receptora. Oni su i, a to je važno, kulturno poznati: prediktivni model mozga ima snažna očekivanja za te mirise, pa je ponovno učenje efikasnije. Poznatost nije usputna u lečenju. Ona jeste lečenje. Mozak brže ozdravlja kad zna šta treba da čuje.
Ni paralela sa muzičkim vežbanjem nije usputna. Pijanistkinja koja se oporavlja od povrede ruke ne počinje od Rachmaninoffa. Počinje od lestvica, jednostavnih, ponavljanih, strukturno temeljnih obrazaca koji ponovo uspostavljaju neuronske puteve na kojima počiva složenije izvođenje. Trening mirisa su mirisne lestvice. To je mozak koji ponovo uči svoj instrument.
Onaj ko miriše je saradnik, a ne snimač
Za one koji rade sa parfemima, koji ceo život barataju sirovinama mirisnog iskustva, fantosmija je otkrovenje. Ona potvrđuje ono što je parfimerija oduvek prećutno znala: da miris nije pasivno čulo, već stvaralačko. Da onaj ko miriše nije uređaj za snimanje, već saradnik. Da prostor između molekula i sećanja nije prazan, već ga ispunjava kompoziciona inteligencija samog mozga.
Parfimerka koja gradi akord ne sklapa nadražaj. Ona piše partituru koju će izvesti neki drugi mozak. Izvođenje nikada neće biti istovetno partituri. Ne može. Izvođač, osoba koja nosi parfem i miriše ga, unosi u susret čitav život mirisnog iskustva, jedinstven genotip receptora, emotivnu istoriju koju ne deli nijedan drugi čovek. Miris parfema na koži nije činjenica. To je događaj, saradnja između kompozicije i svesti koja je prima.
Fantosmija samo otkriva šta se dešava kad saradnja pukne, kad mozak onoga ko nosi parfem počne da improvizuje bez doprinosa kompozitora. Fantomski mirisi su sopstveni parfemi mozga, grubi, često neprijatni, ali strukturno istinska mirisna iskustva, koja stvara ista neuronska mašinerija što daje doživljaj apsoluta tuberoze ili bergamota dobijenog hladnim ceđenjem. Oni su dokaz da je mašinerija mirisa u osnovi generativna. Njoj svet nije potreban da bi stvarala.
Ova pomisao nije prijatna. Voli se verovati da čula daju svet onakav kakav jeste, da je percepcija prozor, a ne slika. Ali mirisni sistem, sa svojom neposrednom neuronskom izloženošću, sa zaobilaženjem talamičke kontrolne tačke, sa bliskom upletenošću u emocije i sećanje, oduvek je bio čulo koje se najotvorenije odbija da prihvati tu fantaziju. Miris je oduvek bio konstruisan. Miris je oduvek bio lični. Miris je oduvek bio, u najdubljem neurološkom smislu, stvaralački čin.
Milioni ljudi koji su zbog virusa izgubili čulo mirisa i našli, na njegovom mestu, izobličen ili fantomski svet, to su naučili na težak način. Mozak nije mikrofon koji verno beleži hemijsko okruženje. On je orkestar koji svira po partituri kad je ona dostupna, a improvizuje kad nije. Muzika nikada ne staje. Pitanje je samo da li kompozicija odražava svet spolja ili svet iznutra.
Upravo zato što je mozak kompozitor, kvalitet partiture je izuzetno važan. Veliki parfem ne nadjačava kompozicionu inteligenciju mozga. On je angažuje. Daje strukturu dovoljno bogatu i složenu da održi sopstveno stvaralačko tumačenje mozga, kao što veliko muzičko delo daje okvir u kome je svako izvođenje jedinstveno.
Fantomski miris zagorelog tosta je mozak koji komponuje sam, bez partiture, od fragmenata i šuma. Parfem je suprotno: partitura toliko detaljna, toliko promišljena, toliko utemeljena u sirovinama da izvođenje mozga postaje bogatije nego što bi mogla da stvori sama kompozicija ili sama svest.
Ta saradnja, između molekula i sećanja, između spoljnog sveta i sopstvene kompozicione inteligencije mozga, jeste ono što znači kad se za nekoga kaže da nosi parfem. Ne nanosi ga. Ne prima ga pasivno. Nosi ga: aktivan, stvaralački, neizbežno lični čin percepcije.
Orkestar svira neprekidno. Pitanje je šta mu dajete da izvede.
Sedam ekstrakata od 20 %, jedna kolekcija. Komplet Discovery Set sadrži svih sedam u bočicama od 2 ml.
