Jedan odlomak francuske književnosti navodi se toliko često da je postao svojevrsna intelektualna tapeta, prisutna svuda, a nigde ispitana. Poznat je, ili se bar tako čini. Čovek umače mali kolač u čaj, a ukus mu otključava čitavu katedralu sećanja. Scena potiče iz prvog toma dela A la recherche du temps perdu Marcela Prousta, a unovačili su je neuronaučnici, parfimeri, psiholozi, govornici sa TED konferencija i svako kome je ikada bio potreban književni alibi za tvrdnju da je miris čulo koje je najsnažnije povezano sa pamćenjem.
10 min čitanja
Postoji samo jedan problem. Odlomak govori o ukusu.
Šta Proust u stvari piše o kolačiću madeleine
Budimo precizni, jer je i Proust bio. Pripovedač, takođe po imenu Marcel, posećuje majku. Umoran je, promrzao, utučen. Ona mu donosi čaj i kolačić madeleine, mali kolač u obliku školjke čiji je nazubljeni oblik od tada postao najpoznatije parče poslastičarstva u zapadnom kanonu. On podiže ka usnama kašiku čaja u kojem je natopio komadić kolača. A onda:
„Et tout d'un coup le souvenir m'est apparu. Ce gout, c'etait celui du petit morceau de madeleine que le dimanche matin a Combray... ma tante Leonie m'offrait apres l'avoir trempe dans son infusion de the ou de tilleul.”
„I odjednom mi se sećanje ukazalo. Ukus je bio ukus onog komadića kolačića madeleine koji mi je nedeljom ujutru u Combrayu... davala moja tetka Leonie pošto bi ga umočila u svoj napitak od čaja ili lipovog cveta.”
Ce gout, ovaj ukus. Ne cette odeur. Proust je birao reči sa manijakalnom preciznošću čoveka koji je četrnaest godina prerađivao jedan roman u sobi obloženoj plutom. Napisao je gout. Mislio je na ukus. Okidač je ukusni, a ne mirisni. Miris svakako učestvuje. Proust je dobro znao za hemijsku bliskost ta dva čula, ali mehanizam koji opisuje jeste zalogaj kolača natopljenog čajem koji se rastvara na jeziku. To je ukus u punoj multisenzornoj složenosti: ukus u užem smislu, retronazalni miris, tekstura, temperatura. Svesti to na „miris” isto je kao svesti Missa Solemnis na solo fagota.
A ipak, to svođenje opstaje. Otvorite bilo koju popularnu knjigu o neuronauci, bilo koji marketinški brif za parfem, bilo koji studentski udžbenik psihologije i naći ćete kolačić madeleine kao dokazni predmet broj jedan u slučaju za mirisno pamćenje. Pojam „fenomen Prousta” nije skovao Proust, koji je imao dovoljno razuma da umre 1922. godine, pre nego što je iko mogao da stavi žig na njegovu prozu, već dvojica psihologa sa Univerziteta u Liverpulu, Simon Chu i John Downes. Oni su 2000. godine objavili rad kojim je iskustvo autobiografskog sećanja izazvanog mirisom formalno nazvano po romanopiscu. Njihova studija bila je rigorozna. Njihovo književno čitanje nije. Uzeli su odlomak o ukusu i oko mirisa izgradili čitavu oblast istraživanja.
Ovo nije pedantnost. Ili tačnije, jeste pedantnost, ali pedantnost koja je važna, jer je pogrešno čitanje opravdalo čitav vek traljavog mišljenja o tome šta nos u stvari radi.
Kako mirisni sistem zaobilazi talamus
Evo šta nos u stvari radi, a to je daleko čudnije od mita.
Od pet klasičnih čula, čulo mirisa je jedino koje može da stigne do korteksa a da prethodno ne prođe kroz talamus, neuroanatomska činjenica utvrđena istraživanjima koja potiču iz pionirskog rada o mirisnim neuronskim kolima, koji je u deceniji počevši od 1890. godine objavio Santiago Ramon y Cajal, a potvrđena savremenim studijama praćenja nervnih puteva. To je činjenica toliko arhitektonski bizarna da zaslužuje trenutak čistog anatomskog divljenja. Talamus je velika relejna stanica mozga, struktura veličine oraha koja se nalazi na vrhu moždanog stabla i radi kao senzorna centrala. Svaki prizor, svaki zvuk, svaki dodir, svaki ukus prolazi kroz njega, biva sortiran, dobija oznaku konteksta i značaja, pa tek onda biva prosleđen kortikalnim oblastima koje će ga razumeti. Talamus je izbacivač na vratima svesti. Odlučuje šta ulazi i kako je obučeno kada stigne.
Čulo mirisa preskače red u potpunosti.
Pri udisanju isparljivog molekula, recimo dimne, kožne slasti brezovog katrana ili oštrog, zelenog, metalnog praska galbanuma, molekul se vezuje za jedan od otprilike četiristo tipova mirisnih receptora u nosnom epitelu, porodicu receptora koju su prvi identifikovali Linda Buck i Richard Axel u radu iz 1991. godine objavljenom u časopisu Cell, za koji su dobili Nobelovu nagradu. Signal putuje uz mirisni nerv, kroz rešetkastu ploču lobanje, do mirisne lukovice. Odatle je projekcija direktna: ka piriformnom korteksu i, što je presudno, ka amigdali. Bez talamusnog zaobilaznog puta. Bez birokratske obrade. Molekul pogađa emotivni mozak pre nego što racionalni mozak uopšte zna šta se dogodilo.
Ovo je jedinstveno među čulima. Vid ide kroz lateralno kolenasto telo talamusa. Sluh kroz medijalno kolenasto telo. Dodir kroz ventralno posteriorno jedro. Ukus, čulo o kojem je Proust u stvari pisao, kroz ventralno posteromedijalno jedro. Sva se podvrgavaju talamusnom posredovanju. Čulo mirisa ne. Ono ima privatni lift do limbičkog sistema i koristi ga pri svakom udahu.
Posledice su značajne i rutinski pogrešno shvaćene. Amigdala nije organ pamćenja. To je centar za emocionalnu obradu, struktura koja se najviše povezuje sa uslovljavanjem strahom, otkrivanjem pretnje i brzim dodeljivanjem afektivne vrednosti nadražajima. Kada se čulo mirisa povezuje direktno sa amigdalom, ono ne stvara sećanje. Stvara osećaj. Osećaj zatim može da pozove krugove pamćenja, hipokampus, entorinalni korteks, razrađeni sistem arhiviranja koji beleži epizode u prostoru i vremenu, ali početni događaj je emocionalan, a ne događaj pamćenja. Nos ne pamti. Nos oseća. Sećanje stiže posle, i to nepouzdano.
Rachel Herz i vernost mirisnog pamćenja
Rachel Herz, kognitivna neuronaučnica sa Univerziteta Braun koja se veći deo dve decenije bavi upravo ovim fenomenom, pokazala je nešto što bi trebalo da zaustavi svakoga ko je ikada tvrdio da miris otključava sećanja sa posebnom vernošću. U nizu elegantnih eksperimenata, Herz je sa kolegama izlagala ispitanike podsticajima vezanim za lično sećanje, isto sećanje, kojem se pristupa kroz različite čulne kanale. Ispitanik je mogao da se seti iskustva iz detinjstva u bakinoj kući na osnovu vizuelnog podsticaja (fotografija), slušnog podsticaja (snimak bakinog glasa) ili mirisnog podsticaja (miris njenog parfema ili njene kuhinje).
Nalazi su bili dosledni i upadljivi. Sećanja izazvana mirisom ocenjena su kao znatno emotivnija, življa po osećajnom tonu, snažnije odnose u prošlost, sposobnija da izazovu onu knedlu u grlu koju zovemo nostalgijom. Ali kada su ta sećanja proverena prema proverljivim činjenicama, datumima, mestima, prisutnim ljudima, stvarnom redosledu događaja, bila su manje tačna od sećanja izazvanih vidom ili zvukom. Emocionalni intenzitet bio je obrnuto srazmeran činjeničnoj preciznosti.
Ovo je prljava tajna mirisnog pamćenja. To nije verna snimka. To je halucinacija sa uverenjem. Nos ne reprodukuje prošlost kao filmsku traku, već stvara emocionalno stanje, a zatim unovači ono autobiografsko gradivo što mu je pri ruci da opravda osećaj. Namirišete nešto, osetite nešto ogromno, a mozak, kao uvek očajan zbog potrebe za narativnom koherentnošću, konstruiše sećanje da objasni emociju. Sećanje deluje istinito upravo zato što je emocija stvarna. Ali samo sećanje može biti konfabulacija, kolaž, spoj nekoliko prilika i mesta sašivenih pod pritiskom osećaja koji zahteva priču.
Proust je to na svoj način razumeo. Odlomak koji sledi posle trenutka sa kolačićem madeleine nije jednostavno prisećanje. To je naporna rekonstrukcija. Marcel se bori da identifikuje izvor osećaja, više puta ne uspeva, namerno prazni um i pokušava ponovo. „Je pose la tasse et me tourne vers mon esprit. C'est a lui de trouver la verite.” Spuštam šolju i okrećem se svom umu. Umu je da pronađe istinu. Ukus izaziva osećaj, a um mora da se potrudi da proizvede sećanje. Proust nije opisao nehotično sećanje kao jednostavan mehanizam reprodukcije. Opisao ga je kao emocionalnu zasedu praćenu činom intelektualne arheologije. Savremeni izraz za ono što je prikazao, „nehotično autobiografsko sećanje”, tačniji je od izraza „mirisno sećanje”, ali je i lakši za prodaju utoliko manje, što je verovatno razlog zašto je izgubio.
Osnovna subjektivnost čula mirisa
Postoji još jedna komplikacija koju popularna priča zanemaruje, a tiče se osnovne subjektivnosti čula mirisa.
U vizuelnom sistemu osnovni hardver je relativno ujednačen u ljudskoj populaciji. Osim patologija poput slepila za boje, čepići i štapići mrežnjače rade kod svih nas u velikoj meri isto. Možemo se razilaziti u tome da li je slika lepa, ali ćemo se uglavnom složiti u tome da li je plava. Mirisni sistem takvu saglasnost ne daje.
Pojava se zove specifična anosmija, nemogućnost da se otkrije određeni mirisni molekul uprkos inače normalnom čulu mirisa. Genetska osnova ove varijacije drugačije oblikuje svaki mirisni susret. Nije retka. Zapravo je toliko česta da je gotovo univerzalna: skoro svi su specifično anosmični na bar jedno jedinjenje. Najviše proučavan slučaj tiče se androstenona, steroida koji se nalazi u znoju, tartufima i svinjetini. Kako je dokumentovano u istraživanju koje su sproveli Andreas Keller i Leslie Vosshall sa Univerziteta Rokfeler, otprilike jedna od tri osobe uopšte ne može da ga namiriše. Među onima koji mogu, reakcije se dramatično razilaze: nekima je prijatan, blago cvetan, drugima odbojan, nalik na mokraću. Molekul je isti. Receptori su različiti. Doživljaj je nesamerljiv.
To znači da „mirisna sećanja” koja istraživači proučavaju, a koja se romantično pripisuju efektu Prousta, nisu univerzalno ljudsko iskustvo koje deluje na zajedničke nadražaje. To su privatni, fiziološki idiosinkratični odgovori na hemijsko okruženje u kojem svaka osoba živi na drugačiji način. Bakina kuhinja ne miriše isto vama i vašem bratu ili sestri, jer imate različite asocijacije, ali i različite receptore. Hardver je jedinstven. Sećanja izgrađena na tom hardveru stoga su jedinstvena na način na koji vizuelna ili slušna sećanja nisu. Ona su, u strogom smislu, nesaopštiva.
Ovo treba da bude pouka skromnosti za svakoga ko pravi parfeme ili piše o njima. Kada parfimer komponuje za orguljama sa molekulom Iso E Super, drvenastim molekulom cenjenim zbog zračećeg, gotovo avetinjskog kvaliteta, istraživanja iz mirisne psihofizike govore da otprilike 20 odsto bilo koje publike ne može da ga namiriše. Ne prave probleme. Samo su fiziološki. Flakon može da sadrži istu tečnost, ali doživljaj koji stvara nije isti doživljaj. Parfem nije predmet. To je događaj koji se različito odvija u svakom nosu koji ga sretne.
Šta ostaje kada se mitologija ukloni
Dakle, šta ostaje od efekta Prousta kada se skinu pogrešno čitanje, mitologija i talamusna isključivost?
Nešto bolje od mita, kako se ispostavlja.
Ono što je Proust zapravo opisao, i ono što neuronauka, pročitana pošteno, potvrđuje, nije da je miris pouzdan kanal ka prošlosti, nego da hemosenzorno iskustvo (ukus i miris zajedno, u slučaju Prousta) može da pokrene nehotična autobiografska sećanja koja karakterišu ekstremna emocionalna živost i sumnjiva činjenična tačnost. Mehanizam nije mističan. On je anatomski: direktna projekcija od mirisne lukovice do amigdale zaobilazi talamusni relej koji kod drugih čula obezbeđuje svojevrsno kontekstualno ublažavanje. Miris pogađa emotivni mozak sirov i bez posredstva. Rezultat nije sećanje u onom smislu u kojem to obično mislimo: datirano, lokalizovano, proverljivo. Rezultat je osećaj toliko intenzivan da zahteva da bude pretvoren u priču, a priča koju proizvodi više je poezija nego novinarstvo.
Ovo je, ako ništa drugo, zanimljivije od klišea. Popularna verzija, miris je jednak sećanju, madeleine je dokaz, slučaj zatvoren, svodi istinski čudnu neurološku pojavu na osećajnost čestitke. Stvarnost je da miris proizvodi posebnu vrstu kognitivnog događaja: emocionalno preplavljujućeg, činjenično nepouzdanog, otpornog na verbalni opis i nesvodivo individualnog. Nije stvar u tome da nos pamti detinjstvo. Stvar je u tome da nos stvara emocionalno stanje koje hipokampus zatim užurbano pokušava da objasni, vadeći fragmente iz različitih vremena i mesta i sastavljajući ih u nešto što deluje kao sećanje, a funkcioniše više kao san.
Chu i Downes, istraživači koji su skovali izraz „Proustov fenomen”, proučavali su nešto stvarno. Samo su ga nazvali po pogrešnom odlomku. Da je cilj bio tačnost, a ne elegancija, trebalo je da ga nazovu nehotičnom, afektom pokrenutom konfabulatornom rekonstrukcijom izazvanom hemosenzornom stimulacijom. Jasno je zašto su umesto toga izabrali Prousta.
Proust je sve vreme razumeo obmane pamćenja
Dublja ironija je u tome što bi sve ovo razumeo i sam Proust. Delo A la recherche du temps perdu u sedam tomova nije hvalospev pouzdanom pamćenju. To je iscrpno, mestimično i iscrpljujuće istraživanje obmana pamćenja: kako sadašnjost neprestano prerađuje prošlost, kako ljubomora i želja izobličavaju sećanje, kako se najčvršća sećanja pripovedača pri ispitivanju pokažu kao izmišljotine ili pomeranja. Odlomak o madlenu nije teza romana. On je uvodni gambit, prvi u dugom nizu dokaza da pamćenje nije skladište, nego radionica, koja neprekidno stvara nove verzije događaja koji su se možda dogodili, a možda i nisu.
Svesti sve ovo na „miris pokreće sećanje” znači čitati Prousta kao što se čita avionski časopis: selektivno, u prolazu, zadržavajući samo frazu koja potvrđuje ono u šta se već verovalo. Pravi Proustov fenomen, ako već moramo da koristimo taj izraz, nije mirisni događaj. To je epistemološka kriza. To je trenutak kada stigne senzacija toliko snažna da razara granicu između prošlosti i sadašnjosti, a sopstvo koje iz tog raspada izađe nije ono koje je ušlo. Upravo se to događa u odlomku o Combrayu. To se, u malom, događa svaki put kada vas miris presretne na ulici i na dve ili tri sekunde ste uništeni i iznova sastavljeni osećanjem koje ne možete da imenujete.
Nos ne pamti. Nos halucinira osećanje, a um, poslušan i očajan, oko njega gradi prošlost. Kada mirisni aparat mozga stvara opažaje bez ikakvog molekularnog podsticaja, rezultat je fantosmija, stanje koje otkriva koliko je čulo mirisa duboko konstruisano. Prošlost koju gradi ne mora biti istinita. Ali biće živa, biće vaša i neće biti nalik ničijoj, jer niko drugi nema vaše receptore, vašu amigdalu, vašu istoriju disanja.
To je čudnije od priče o madlenu. A ako se o tome dovoljno dugo razmišlja, i lepše.
Sedam ekstrakata od 20 %, jedna kolekcija. Komplet Discovery Set sadrži svih sedam u bočicama od 2 ml.
