Žena u Londonu, ispitanica u istraživanju koja je u literaturi anonimizovana kao S.J., vidi boje svaki put kad udahne. Kafa je duboko, promenljivo bordo. Sveže pokošena trava pulsira u trakama električne boje limete i zlata. Miris kuhinje njene majke, složen sloj kardamoma, prečišćenog putera ghee i toplog hleba, stvara vidno polje koje ona opisuje kao „jantarno sa crvenim nitima koje se pomeraju, kao žeravica posmatrana kroz med”.
9 minuta čitanja
S.J. ne govori pesnički. Ona je klinički precizna. Ima mirisno-vizuelnu sinesteziju, neurološko stanje u kome nadražaj jednog čulnog puta, mirisa, izaziva automatsko, nevoljno iskustvo u drugom, vidu. Kad prolazi kroz baštu, ona cveće ne samo da miriše. Ona ga posmatra, zatvorenih očiju, dok cveta u bojama koje nemaju nikakve veze sa laticama.
Nije usamljena. I nije bolesna. Ona jednostavno koristi verziju ljudskog mozga u kojoj je zavesa između čula ostala otvorena.
Rasprostranjenost sinestezije i njeni brojni oblici
Sinestezija, od grčkih reči syn (zajedno) i aisthēsis (osećaj), pogađa procenjenih 4 odsto opšte populacije, prema obimnoj studiji o rasprostranjenosti koju su 2006. u časopisu Perception objavili Julia Simner i saradnici sa Univerziteta u Edinburgu, mada rasprostranjenost zavisi od toga ko broji i koliko strogo određuje pojavu. Najčešće proučavani oblik je sinestezija grafema i boja, u kojoj slova ili brojevi dozivaju određene boje: broj 5 je uvek zelen, slovo A je uvek crveno, a te veze su nevoljne i postojane kao boja neba. Ispitajte vezu slova i boje kod sinesteta, sačekajte godinu dana, ispitajte ponovo. Boje ostaju iste. Nisu metafore. Opažaji su.
Mirisno-vizuelna sinestezija, oblik s kojim živi S.J., ređa je i teža za proučavanje, iz razloga koji osvetljavaju nešto važno o tome kako nauka postupa sa mirisom. Vid dominira zapadnom neuronaukom. Postoje standardizovane karte boja, skale luminancije, mere prostorne frekvencije. Vizuelni nadražaj može da se opiše matematičkom preciznošću. Miris se tome opire. Nema periodnog sistema mirisa, nema talasne dužine koja odgovara mirisu „ruže” onako kako 620 nanometara odgovara „crvenoj”. Njuh je anarhističko čulo, obrađuje se kroz limbički sistem, najstariju i emocionalno najprepleteniju arhitekturu mozga, isti neposredni put zbog kog je mirisno sećanje emocionalno tako živo, a činjenično nepouzdano, i oduvek je istraživače činio pomalo nelagodnim. Previše je subjektivan, previše vezan za sećanje i osećanje, previše otporan na kontrolisane uslove od kojih nastaju čisti podaci.
Ta nelagoda ima posledice. Mirisna sinestezija je dokumentovana, ali slabo proučena, priznata, ali loše mapirana. Retki opisani slučajevi su upečatljivi: čovek u Nemačkoj vidi geometrijske šare kad miriše začine, žena u Kaliforniji za koju je lavanda uvek tačno određena nijansa plave boje zimzelena. Veze su postojane, automatske i nemoguće ih je suzbiti. Stvarne su u svakom smislu u kom neuronauka koristi tu reč.
Ali postoji čudnija činjenica, ona koja bi svakoga trebalo da zaustavi: ostali, onih 96 odsto bez kliničke sinestezije, već su na pola puta.
Međumodalno opažanje u istraživačkoj laboratoriji u Oksfordu
Eksperimentalni psiholog Charles Spence i saradnici iz oksfordske Laboratorije za međumodalna istraživanja objavili su 2010. niz studija koje je trebalo da promene način na koji se razmišlja o granicama među čulima. Pokazali su da ljudski mozak ne obrađuje čula izolovano. Obrađuje ih u razgovoru. Ako se nekome ponudi sladak ukus, zvuk koji istovremeno čuje proceniće kao viši. Ako mu se pokaže crveno vidno polje, miris koji ga prati oceniće kao topliji. To nisu sinestetička iskustva (ispitanici su bili neurotipični), već međumodalne korespondencije, duboke statističke pravilnosti u tome kako mozak jedno čulo preslikava na drugo.
Posledice su dalekosežne. Mozak ne gradi zaseban model sveta za svako čulo da bi ih na kraju spojio, kao filmski montažer koji usklađuje zvuk sa slikom. Gradi jedan model, koristeći sve raspoložive kanale istovremeno, a kanali nisu tako odvojeni kako se pretpostavlja. Postoje neposredni nervni putevi između mirisne i vidne kore. Postoje zajedničke oblasti obrade u orbitofrontalnom korteksu, u kojima se miris, ukus i tekstura slivaju u jedinstveno, celovito iskustvo koje se naziva pun ukus. Granice među čulima nisu zidovi. Zavese su, tanke, propusne, a u nekim mozgovima trajno razmaknute.
Ovo nije novo znanje. To je nova nauka koja potvrđuje veoma stare intuicije.
Arthur Rimbaud je u pesmi Voyelles iz 1871. samoglasnicima dodelio boje: A je bilo crno, E belo, I crveno, O plavo, U zeleno. O pesmi se raspravlja više od veka. Da li je Rimbaud bio sinesteta? Da li je izvodio književnu vežbu? Odgovor je manje važan od činjenice da pesma deluje, da je čitaoci susreću i osete ispravnost tih veza, čak i kad ne mogu da objasne zašto. Otvoreni, tamni oblik usta za „A” zaista deluje crno. Stegnuta, svetla artikulacija glasa „I” zaista deluje crveno. Rimbaud je mapirao međumodalne korespondencije pre nego što je neuronauka imala naziv za njih.
Wassily Kandinsky je slikao muziku. Njegova platna bila su pokušaji da se zvuk prikaže vizuelnim oblikom, ne ilustracije muzičkih scena, već neposredni prevodi slušnog iskustva u boju i oblik. Trubu je u raspravi O duhovnom u umetnosti iz 1911. opisao kao „žutu visokog tona” i verovao da umetnost treba da teži stanju muzike upravo zato što je muzika već apstraktna, već deluje u prostoru između određenih čulnih kategorija. Bez obzira na to da li je Kandinsky imao kliničku sinesteziju ili samo duboku osetljivost na međumodalnu rezonancu, njegovo delo pokazuje da prostor između čula nije prazan. To je stvaralačka teritorija, a oni koji u njoj borave, neurologijom ili obukom, opažaju ono što ostali mogu da opišu samo analogijom.
Rečnik parfimerije je već sinestetički
Razmotrite sada rečnik parfimerije.
Citrusna nota je „svetla”. Oud je „taman”. Vanila je „topla”. Galbanum je „zelen”. Iris je „puderast”, taktilna reč za gasovito iskustvo. Dobro građen parfem ima „dubinu” i „visinu”, prostorne metafore za nešto što ne zauzima nikakav prostor. Govori se o „oštrim” aldehidima i „glatkim” mošusima, o „prozirnim” cvetnim i „neprozirnim” smolama. Neki akordi se opisuju kao „glasni”, a drugi kao „tihi”. Govori se o parfemima koji su „obli”.
Ovo nije traljav jezik marketinga. Ovo je radni rečnik zanata, reči koje parfimeri koriste u laboratoriji, koje evaluatori koriste na sesijama ocenjivanja, koje dobavljači sirovina štampaju u svojim tehničkim biltenima. To je zajednički leksikon bez kojeg struka ne bi mogla da funkcioniše, jer miris nema sopstveni rečnik. Za razliku od boje, koja ima crveno, plavo, zeleno, osnovne izraze koji ne upućuju ni na šta drugo, miris sve svoje reči pozajmljuje od drugih čula. Leksikon apsolua, konkreta i rezinoida i sam je rečnik pozajmljenih analogija. To je čulo koje govori samo u prevodu.
A prevodi nisu proizvoljni. Kad je tim Charlesa Spencea ispitivao da li ljudi miris limuna povezuju sa žutom, slaganje je bilo gotovo opšte, bez obzira na kulture i jezike. Cimet je crvenkastosmeđ. Nana je zelena ili plava. To nisu nasumični parovi, nego odraz dubokih pravilnosti u okruženju (limun je žut, listovi nane su zeleni) koje je mozak usvojio kao međumodalna očekivanja. Ali veze idu dalje od puke koincidencije. Ljudi dosledno ocenjuju vanilu kao „toplu” čak i u kulturama u kojima vanila nije povezana sa toplim napicima. Citrus ocenjuju kao „svetao” čak i u mraku. Međumodalno preslikavanje ugrađeno je u arhitekturu mozga, a nije naučeno sa etikete.
To znači da sinestetički jezik parfimerije nije promašaj opisne preciznosti. On je uspeh čulne iskrenosti. Kad parfimer neku notu nazove „svetlom”, ne poseže za metaforom zato što bukvalna reč izmiče. Izveštava o istinskom međumodalnom opažaju, o korespondenciji između mirisnog nadražaja i vizuelnog kvaliteta svetline, koja postoji u nervnom ožičenju svakog ljudskog mozga. Govori jezikom međumodalne korespondencije, jedinim jezikom koji je miris ikada imao.
Obuka parfimera gaji funkcionalnu sinesteziju
Obuka parfimera se, dakle, može shvatiti kao smišljeno gajenje funkcionalne sinestezije. Student parfimerije godinama miriše sirovine, stotine, na kraju hiljade njih, i gradi unutrašnju biblioteku koja svaku sirovinu beleži ne samo kao miris nego kao složen, višečulan profil. Vetiver je više od mirisa. Taman je, zemljan, malo dimni, suv na koži, zelen u vrhu, drvenast u bazi, sa teksturom poput grubog lana. Svaki od tih opisa pozajmljen je od drugog čula. I svaki je neophodan, jer bi parfimer koji bi mogao da kaže samo „ovo miriše na vetiver” bio kao slikar koji bi mogao da kaže samo „ovo izgleda kao plavo”. Opisi su oruđe kompozicione misli. Njima parfimer promišlja formulu, uravnotežujući toplo sa prohladnim, svetlo sa tamnim, oštro sa glatkim, kao što kompozitor uravnotežuje dur i mol, staccato i legato.
Paralela sa muzikom nije slučajna. Parfimerija i muzika su vremenske umetnosti: odvijaju se u vremenu, sa strukturom koja ima početak, razvoj i razrešenje. Obe rade sa građom koja je nevidljiva i neopipljiva. Obe se oslanjaju na unutrašnji rečnik koji je delom tehnički, delom sinestetički, a većim delom neprenosiv laicima. I obe stvaraju doživljaje koji se osećaju snažno i trenutno, na način koji prethodi intelektualnoj analizi i često je nadjačava. Niko ne odlučuje da bude dirnut muzičkim delom. Niko ne odlučuje da ga miris ponese. Odgovor je prekognitivan, ukorenjen u najstarijim i najmanje verbalnim delovima mozga.
Ono što sinesteta ima po prirodi, parfimer razvija disciplinom, disciplinom koju je trening mirisa nakon kovida sada doneo milionima neprofesionalaca. Razlika je stvarna: S.J. ne može da odluči da prestane da vidi bordo kad miriše kafu, a parfimer može da govori o tami vetivera a da ne vidi doslovno mračno vidno polje. Ali nervna arhitektura je zajednička. Oboje koriste međumodalne puteve. Oboje doživljavaju miris kao bogatiji od pojave jednog čula. Mozak sinestete samo je uporniji u tome.
Filozofska tradicija odvojenih čula
Filozofska tradicija, od Aristotela preko Lockea do savremene fenomenologije, koja čula posmatra kao odvojene kanale što isporučuju različite vrste informacija centralnom procesoru, umu, duši, homunkulusu koji sedi u dekartovskom pozorištu. Taj model je intuitivan. Deluje ispravno. Oči daju boju, uši zvuk, nos miris, a negde iza čela „ja” sklapa te ulaze u koherentan svet.
Sinestezija ruši taj model. Da su čula zaista odvojena, sinestezija bi bila nemoguća: žica ukrštena između dva sistema koji nemaju posla da razgovaraju. Ali sinestezija nije samo moguća, nego je dovoljno česta da pogađa milione ljudi širom sveta, a međumodalne korespondencije na kojima počiva univerzalne su. Čula nikada nisu bila odvojena. Model je bio pogrešan.
Umesto toga postoji mozak koji gradi jedinstveno opažajno polje od više preklapajućih i prožimajućih kanala, od kojih svaki može da utiče na bilo koji drugi. Miris nikada nije samo miris. Uvek ga prate asocijacije, vizuelne, taktilne, emocionalne, prostorne, vremenske, koje nisu metaforički dodaci iskustvu nego njegovi sastavni delovi. Kad namirišete ružu i pomislite „crveno”, ne izvodite intelektualni zaključak iz znanja da su ruže crveno cveće. Doživljavate međumodalnu rezonancu ugrađenu u način na koji mozak obrađuje mirisne informacije. Crvenilo je deo mirisa.
To parfimerija oduvek zna, a sinestezija potvrđuje. Granice među čulima su administrativne fikcije, korisne za sastavljanje udžbenika, a beskorisne za opisivanje iskustva. Veliki parfem ne miriše samo lepo. On dočarava svetlost ili tamu, toplotu ili hladnoću, teksturu, težinu i prostornu dubinu, čulni događaj punog spektra pokrenut kroz jedan jedini kanal. To nije trik. To nije marketing. To je osnovno svojstvo ljudske percepcije, koje neurološka manjina doživljava u najekstremnijem obliku, a svi ostali mu pristupaju svaki put kad za miris kažu da je topao, svetao, oštar ili taman.
Pesnici i parfimeri rade između čula
Pesnik i parfimer su se oduvek razumeli, čak i kada su koristili različite alate. Obojica rade u prostoru između čula, gde samoglasnik može biti crven, a molekul taman, i nijedna tvrdnja nije metafora. Obojica znaju da su najbogatija ljudska iskustva međučulna, da je zalazak sunca više od narandžaste boje, jer je i topao, tih i spor, da je grmljavina više od glasne, jer je i tamna, hladna i oštra. Čula nisu pet. Ona su jedno, različito izraženo, a dokaz je upisan u neurologiju svakog mozga koji je ikada nazvao limun „svetlim”.
Pesnik Rimbaud nije imao potrebu za fMRI da bi to znao. Slikar Kandinsky nije imao potrebu za recenziranim radom. Žena u Londonu koja vidi bordo kada oseti miris kafe nije tražila ničiju dozvolu da opaža ono što opaža. A svako ko je ikada zatvorio oči, udahnuo i video, na neki unutrašnji, neporeciv način, boju, oblik, temperaturu, teksturu koje tamo nisu bile, a bile su potpuno stvarne: nikome nije trebalo da kaže da su čula povezana.
Već su znali. Zavesa je već bila otvorena.
Sedam ekstrakata od 20 %, jedna kolekcija. Set uzoraka sadrži svih sedam u bočicama od 2 ml.
