Karanfil Karanfil u parfemima: zaboravljeni cvet | PREMIEREPEAU

Karanfil je pola veka bio najmodniji cvet u parfimeriji. Između 1905. i 1940-ih činio je osnovu desetina velikih kompozicija, a njegova začinski slatka toplina provlačila se kroz zlatno doba francuskih parfema poput drugog pulsa. Zatim je nestao. Ne polako, ne postepenim bledenjem. Izašao je iz mode kao što se menja dužina suknji: jedne decenije bio je svuda, a sledeće je postao bakin korsaž, zakačen na rever na sahrani. Cvet čije grčko ime znači „cvet bogova” postao je cvet koji niko nije želeo. Ovde se prati kako je do toga došlo, kako karanfil zaista miriše kada se zastane i pažljivo omiriše, i zašto ga šačica parfimera tiho vraća.

12 min

Dianthus Caryophyllus: cvet bogova

Zvanično ime govori sve. Dianthus, koji je grčki botaničar Theophrastus skovao oko 300. godine pre nove ere, spaja dve reči: dios (božanski, Zevsov) i anthos (cvet). Cvet bogova. Nijedan drugi cvet zapadnog baštovanstva ne nosi toliku težinu u svojoj taksonomiji. Vrsno ime, caryophyllus, potiče od grčke reči karyophyllon, što znači drvo karanfilića, jer miris cveta toliko podseća na taj začin. Dve hiljade godina uzgoja onemogućilo je da se tačno utvrdi prirodno stanište karanfila, ali botaničari poreklo smeštaju u mediteranski basen, verovatno negde između južne Francuske, Grčke i severne Afrike.

Rod Dianthus obuhvata oko 340 vrsta. Registrovano je više od 27.000 kultivara. Ali kada parfimeri kažu „karanfil”, misle na jednu vrstu: Dianthus caryophyllus, baštenski karanfil, koji se na engleskom zove i clove pink ili gillyflower. Shakespeare ga pominje u drami Zimska bajka (1611), gde Perdita odbija karanfile jer su ljudski hibridi, a ne delo prirode. Nije verovala njihovoj veštačkosti. Parfimeri su ga, nasuprot tome, oduvek voleli.

Renesansni slikari ugrađivali su karanfile uz preciznu simboliku. Leonardo da Vinci na slici Madona sa karanfilom (oko 1478.) stavlja cvet u ruku Device Marije kao simbol božanske ljubavi i Hristovih stradanja. Raphael ga je koristio slično. Na severnoitalijanskim oltarskim slikama vaza karanfila označavala je sveto predanje. Cvet se kretao između svetog i čulnog s lakoćom koju je malo koje drugo bilje postiglo.

Simbolička moć karanfila podseća na druge zaboravljene sirovine. Celokupna istorija parfema je groblje nekadašnjih dominantnih sirovina. Zašto se stari flakoni parfema prodaju za hiljade.

Kako karanfil zaista miriše

Miris karanfila nije ono što se očekuje. Nije mek. Nije cvetan na uobičajen način, onako kako su cvetne ruža ili jasmin. Karanfil je prvo začinski, zatim sladak, ispod toga biberast, sa medenom toplinom koja ostaje. Ima ujed karanfilića bez njegove težine. Ima toplinu cimeta bez asocijacija na poslastičarnicu. Ima u sebi nečeg gotovo jelovitog, osobinu bližu polici sa začinima nego buketu.

Molekul zaslužan za ovaj karakter je eugenol (4-allyl-2-methoxyphenol, CAS 97-53-0). Eugenol čini do 90 odsto eteričnog ulja pupoljaka karanfilića i glavna je isparljiva komponenta latica karanfila. Zbog njega karanfil i karanfilić mirišu kao rođaci. Isti molekul stvaraju sasvim različite biljke, iz sasvim različitih evolucionih razloga. U karanfilu eugenol prate benzil-benzoat, benzil-salicilat, metil-salicilat, feniletil-alkohol i tragovi izoeugenola, a zajedno cvetu daju zaokruženu, puderasto začinsku punoću.

Međudejstvo začina eugenola i kremastije, balzamskije note izoeugenola razlikuje prirodni karanfil od običnog akorda karanfilića. Oni su strukturni izomeri: dvostruka veza u alilnom lancu menja položaj s jednog molekula na drugi, a ta mala geometrijska promena pretvara oštar začin u nešto baršunasto. Zajedno stvaraju paradoks karanfila: cvet koji miriše na začin, začin koji cveta.

Koža prepisuje svaku formulu parfema. pH, bakterije, ishrana, hormoni. Zašto se miris menja na koži.

Prvu formulu moguće je sastaviti već ovog vikenda od pet sastojaka. Razlika između toga i profesionalnog rada je mesto gde stanuje zanat. Od kuhinje do laboratorije.

Frangipani je dobio ime po parfemu koji nije sadržao frangipani. Cvet i dalje odbija da bude zatvoren u flakon. Avet među notama tropske parfimerije.

Zlatno doba: od 1905. do 1940.

Karanfil je u komercijalnu parfimeriju snažno ušao na prelazu u dvadeseti vek. Prelomni trenutak bio je 1905, kada je jedan francuski parfimer pionir komponovao prvi veliki parfem građen na karanfilu, miris koji je spojio začinsko-cvetnu notu sa ranom sintetičkom paletom. Postao je jedan od najprodavanijih parfema na svetu i pokrenuo čitav žanr.

Do 1920-ih karanfil je bio svuda. Pojavljivao se u soliflorima (portretima jednog cveta), u ambrastim kompozicijama u kojima je njegov začin pojačavao vanilu i ambru, u šiprima u kojima je dodavao biberastu toplinu hrastovoj mahovini i bergamotu. Nota je premošćavala jaz između cvetne nežnosti i začinske egzotike, i tri decenije zauzimala mesto u parfimeriji koje nijedan drugi cvet nije imao.

Zašto je karanfil na početku dvadesetog veka tako dobro funkcionisao, delimično je hemijsko pitanje. Sintetički sastojci dostupni parfimerima između 1900. i 1940, eugenol, izoeugenol, metil-salicilat, vanilin, kumarin, svi su bili sirovine koje se prirodno slažu sa profilom karanfila. Akord karanfila mogao je da se napravi jeftino i delotvorno. Prirodni apsolut je postojao, ali je već bio skup i redak. Sintetika je popunila prazninu. Bila je to prva velika era iluzije u parfimeriji: miris cveta gradio se od molekula koji potiču iz sasvim drugih biljaka, pre svega iz ulja karanfilića.

Prema nekim navodima, na vrhuncu popularnosti u međuratnom razdoblju karanfil se nalazio u više od trećine svih novih ženskih parfema lansiranih u Francuskoj. Taj podatak je nemoguće precizno proveriti, ali sam broj kompozicija sa karanfilom iz tog doba, koje su popisali istoričari parfema i referentne baze podataka, podržava tvrdnju da je bio jedna od dve ili tri najviše korišćene cvetne note u parfimeriji, uz ružu i jasmin.

Politički cvet

Karanfil nikada nije bio samo ukras. Vekovima nosi političku težinu, često u trenucima krize.

Najdramatičniji primer: avgust 1793, Pariz. Kraljica Marie Antoinette bila je zatvorena u Conciergerie i čekala suđenje. Alexandre Gonsse de Rougeville, rojalista, ušao je u njenu ćeliju u pratnji zatvorskog upravnika. Na reveru je imao zakačena dva karanfila. U jednom je bila skrivena poruka s planom bekstva. Kraljica je, prema predanju, svoj odgovor probola iglom u parče papira. Zaveru je osujetio stražar koji je presreo razmenu. Istoričari je zovu le complot de l'oeillet, Zavera karanfila. Bio je to poslednji ozbiljan pokušaj da se kraljica spase pre pogubljenja 16. oktobra 1793. Cvet koji je simbolizovao božansku ljubav postao je sredstvo tajnog otpora.

Time politički život karanfila nije završen. U Portugaliji je Revolucija karanfila 25. aprila 1974. srušila diktaturu Estado Novo kada su vojnici stavili crvene karanfile u cevi pušaka. Cvet je postao simbol mirnog prevrata. U mnogim evropskim radničkim pokretima devetnaestog i ranog dvadesetog veka crveni karanfili nosili su se kao znak socijalističke solidarnosti, kao prethodnici crvene ruže koja ih je kasnije zamenila.

Viktorijansko doba je u međuvremenu karanfil upisalo u jezik cveća, floriografiju. Jednobojni crveni karanfil značio je duboku ljubav. Ružičasti je označavao majčinu neprolaznu ljubav (poreklo karanfila kao cveta za Majčin dan, tradicije koju je 1908. u Sjedinjenim Državama uspostavila Anna Jarvis). Žuti je značio odbacivanje. Prugasti karanfili, možda najpoetičnije, značili su odbijanje: Voleo bih da sam s vama, ali ne mogu.

Način na koji se mirisi razvrstavaju kulturno je opterećen koliko i simbolika cveća. Točak mirisa pokušava da mapira teritoriju, ali izostavlja polovinu stvari. Zašto je točak mirisa samo polovina priče.

Zašto je karanfil nestao iz savremene parfimerije

Tri sile udružile su se da unište ugled karanfila u parfimeriji. Svaka je jačala ostale dok nota nije postala praktično tabu u masovnim lansiranjima.

Problem bake. Do 1960-ih i 1970-ih karanfil je imao pedeset godina neprekidne upotrebe u ženskoj parfimeriji. Žene koje su nosile parfeme s dominantnim karanfilom 1920-ih sada su bile stare. Njihovi unuci su tu notu vezivali za starenje, za slabo osvetljene dnevne sobe i cvetnu tapaciju. To je sudbina svake modne sirovine koja predugo ostane u opticaju: prestaje da signalizira savremenost i počinje da signalizira sećanje. Isto se desilo ljubičici, đurđevku, puderastim aldehidima. Karanfil je pao jače jer je njegov začinski karakter bio tako izrazit, tako prepoznatljiv, tako nemoguć za zamenu bilo čim drugim.

Veza sa sahranama. Karanfili su postali podrazumevani cvet na sahranama i komemoracijama širom Evrope i Severne Amerike, delom zato što su jeftini, dugotrajni i dostupni tokom cele godine. Ta asocijacija prelila se na miris. Forumi o parfemima prepuni su komentara u kojima se teški akordi karanfila opisuju kao da mirišu „kao pogrebni zavod”. Izdržljivost cveta, zbog koje je bio praktičan za rezane aranžmane, postala je teret za parfimere. Niko ne želi da miriše na žalost.

Regulatorni pritisak. IFRA (Međunarodno udruženje za mirise, International Fragrance Association) postepeno je ograničavala upotrebu izoeugenola, jednog od ključnih molekula svakog ubedljivog akorda karanfila. Prema važećim standardima (Amandman 51), izoeugenol je ograničen na 0,11 odsto gotovog proizvoda za primenu u finim parfemima. Sam eugenol ograničen je na 2,5 odsto u istoj kategoriji. Ta ograničenja ne čine formulisanje karanfila nemogućim, ali otežavaju postizanje pune, bogate, zaokružene snage klasičnih kompozicija sa karanfilom. Parfimer koji danas radi u okvirima IFRA smernica slika užom četkom nego onaj iz 1930.

Zajednički efekat bio je poguban. Velike kuće napustile su karanfil gotovo u potpunosti do 1990-ih. Zadržao se u šačici nasleđenih kompozicija, reformulisanih i razređenih. Nova lansiranja su ga izbegavala. Nota je postala nevidljiva.

Apsolut karanfila: redak, skup, skoro izumro

Apsolut karanfila postoji. Stvaran je. I gotovo ga je nemoguće nabaviti.

Proces ekstrakcije je mukotrpan. Latice karanfila obrađuju se petroleterom, pa se dobija konkret, svetlozelena voštana masa, uz prinos od 0,2 do 0,3 odsto. Iz tog konkreta se etanolom izdvaja apsolut, sa iskorišćenjem od oko 20 odsto. Račun je poražavajući: od 500 kilograma cveta dobija se otprilike jedan kilogram konkreta, a od njega oko 200 grama apsoluta. Aktuelna tržišna cena iznosi oko 5.000 evra po kilogramu apsoluta.

Proizvodnja je oduvek bila marginalna. Steffen Arctander je u priručniku Perfume and Flavor Materials of Natural Origin iz 1960. zabeležio da je svetska proizvodnja apsoluta karanfila već tada iznosila svega oko 30 kilograma godišnje. Taj broj se nije popravio. Sirovina se nekada proizvodila na jugu Francuske, u blizini Grasa, i u Egiptu. Danas je nudi vrlo malo dobavljača.

Stručnjaci za sirovine miris samog apsoluta opisuju kao pomalo razočaravajući u poređenju sa živim cvetom. Nema svežu, iskričavu začinsku oštrinu karanfila ubranog u vrtu. Posle ekstrakcije ostaje teža, balzamska, medna baza, okosnica od eugenola i benzil-benzoata lišena isparljivih gornjih nota. Zato većina parfimera, čak i oni posvećeni prirodnim sirovinama, radije rekonstruiše karanfil iz akorda nego što se oslanja samo na apsolut.

Ta rekonstrukcija obično počinje eugenolom (iz karanfilića ili iz sintetičkih izvora), dodaje izoeugenol radi kremastosti, slaže metil-salicilat za prohladnu zelenu nijansu, uvodi ilang-ilang ili feniletil-alkohol za sladak cvetni vid, a rezultat učvršćuje benzil-benzoatom. Taj rezultat nije kopija karanfila. To je tumačenje, argument jednog parfimera o tome šta cvet znači kada se prevede u tečni oblik.

Parfem Albâtre Sépia kuće PREMIEREPEAU nema karanfil kao imenovanu notu, ali njegova začinska toplina, obojena karanfilićem, pripada istom mirisnom području. Preklapanje akorda karanfila i tamnije začinsko-gurmanske palete je stvarno i namerno. Eugenolu je svejedno da li ga nazivate karanfilom ili karanfilićem. U svakom kontekstu daje isti topao, gotovo narkotičan sjaj.

Tihi povratak

Nešto se menja. Ne u masovnoj ponudi, još ne. Ali u nezavisnim i zanatskim krajevima parfimerije karanfil se ponovo pojavljuje.

Uslovi su povoljni. Nezavisne parfemske kuće sada čine 23 odsto prodaje parfema i rastu 34 odsto godišnje. Kupci koji pokreću taj rast, kolekcionari koji grade garderobu parfema umesto da kupuju jedan parfem koji nose svakog dana, aktivno traže neobične, nemodne, istorijski opterećene sirovine. Žele ličnost. Žele neobičnost. Cvet koji miriše na začin, koji nosi težinu grčke mitologije, revolucionarne politike i viktorijanskih ljubavnih kodova, koji je nosila baka, a odbacila majka? Upravo takva sirovina ponovo postaje zanimljiva kada prođe dovoljno vremena.

Nekoliko nišnih kuća poslednjih godina je objavilo kompozicije u kojima karanfil vodi. Neke mu prilaze kao soliflor, to jest kao vernom portretu cveta. Druge ga ugrađuju u savremene strukture: karanfil sa oudom, karanfil sa kožnim akordom, karanfil položen preko sintetičke baze od molekula Ambroxan. Začinsko-cvetni karakter neobično se dobro slaže sa sirovinama koje nisu postojale u prvom zlatnom dobu karanfila. Nota koja je sama po sebi delovala staromodno postaje neočekivana pored savremenih molekula.

Postoji i generacijska promena ukusa. Veza karanfila i sahrana slabi dok generacija koja ju je učvrstila odlazi. Za nekoga od dvadeset pet godina koji prvi put sreće karanfil u parfemu nema uspomene na baku. Postoji samo sam miris: topao, biberast, sladak poput karanfilića, prepoznatljiv. Oslobođen kulturnog tereta, karanfil postaje ono što je oduvek bio. Cvet koji ne miriše ni na šta drugo.

Hoće li ovaj povratak dostići masovnu razmeru, zavisi od toga da li će velike kuće preuzeti rizik. Istorija govori da će sačekati da nezavisno tržište dokaže zamisao, pa će ga pratiti. Isto se ponovilo sa oudom, sa irisom, sa tuberozom. Svaki je nekada smatran previše čudnim, previše teškim, previše nišnim. Svaki je postao stub. Začinska otmenost karanfila stavlja ga čvrsto u tu lozu. Pitanje nije da li će se vratiti. Pitanje je kada.

Ako vas je karanfil zainteresovao, najbolji način da izoštrite čulo mirisa jeste da mirišete mnogo i pažljivo. Komplet Discovery Set kuće PREMIEREPEAU sadrži sedam kompozicija građenih na sirovinama iz Grasa i sastavljenih sa istim poštovanjem prema istorijskim sastojcima koje karanfil zahteva. To nije komplet karanfila. To je rečnik. A rečnik je ono što je potrebno pre nego što se čuje šta ovaj zaboravljeni cvet pokušava da kaže.

Česta pitanja

Kako miriše karanfil u parfemu?

Karanfil miriše začinski, toplo i biberasto, sa oštrinom karanfilića i medno slatkom podlogom. Dominantan molekul je eugenol, isto jedinjenje koje se nalazi u ulju pupoljaka karanfilića. Mirisom je bliži začinu nego običnom cvetu i manje je cvetan nego što većina ljudi očekuje.

Zašto se karanfil naziva cvetom bogova?

Njegovo naučno ime, Dianthus, skovao je grčki botaničar Theophrastus oko 300. godine pre nove ere. Sastavljeno je od grčkih reči dios (božanski, Zeusov) i anthos (cvet), što se bukvalno prevodi kao „cvet bogova”. Ime odražava poštovanje koje su stari Grci imali prema ovom cvetu.

Koristi li se apsolut karanfila u savremenoj parfimeriji?

Retko. Procenjuje se da je svetska proizvodnja još 1960. iznosila samo 30 kilograma godišnje. Sirovina košta oko 5.000 evra po kilogramu, a njen miris se smatra manje živim od živog cveta. Većina parfimera karanfil rekonstruiše eugenolom, izoeugenolom i drugim sintetičkim i prirodnim sirovinama, umesto da se oslanja na skup apsolut.

Zašto je karanfil nestao iz parfimerije?

Spojila su se tri činioca: kulturne asocijacije na bake i sahrane, ograničenja IFRA na ključne molekule poput izoeugenola (sada ograničenog na 0,11 odsto u gotovom parfemu) i širi zaokret industrije ka svežim, vodenim i minimalističkim estetikama, koji je teške začinske cvetne parfeme ostavio iza sebe.

Kakva je zavera karanfila?

U avgustu 1793. rojalista Alexandre Gonsse de Rougeville pokušao je da oslobodi Marie Antoinette iz zatvora tako što je poruku o bekstvu sakrio u karanfil zakačen na revers. Plan, poznat kao le complot de l’oeillet, propao je kada je stražar presreo razmenu. Bio je to poslednji ozbiljan pokušaj spasavanja pre njenog pogubljenja.

Koji molekuli čine miris karanfila?

Osnovni molekul je eugenol, fenolno jedinjenje koje dominira i u ulju karanfilića. Pomoćna jedinjenja su izoeugenol (kremast, balzamski), metil-salicilat (prohladan, nalik na zimzelen), benzil-benzoat (slab, sladak) i feniletil-alkohol (ružast, medni). Zajedno stvaraju karakterističan začinsko-cvetni, topao profil.

Vraća li se karanfil u nišnu parfimeriju?

Da. Nekoliko nezavisnih parfemskih kuća poslednjih godina je objavilo kompozicije u kojima karanfil vodi, a notu često spajaju sa savremenim sirovinama poput molekula Ambroxan, ouda ili kožnog akorda. Tržište nezavisnih parfema, koje sada čini 23 odsto ukupne prodaje parfema i raste 34 odsto godišnje, daje prednost neobičnim, istorijski opterećenim sastojcima koje su masovne kuće napustile.

Kakva je veza između karanfila i karanfilića?

Oboje imaju eugenol kao glavni mirisni molekul. Naziv vrste caryophyllus potiče od grčke reči za drvo karanfilića, što priznaje mirisno srodstvo. Iako botanički nisu u srodstvu (karanfil je Dianthus, a karanfilić Syzygium aromaticum), isto karakteristično jedinjenje stvaraju nezavisnim evolutivnim putevima.