Mošus Šta je mošus: 3.000 godina opsesije | PREMIEREPEAU

Mošus je reč u parfimeriji oko koje vlada najviše nesporazuma. Pitajte deset ljudi na šta miriše i dobićete deset odgovora: na čist veš, na golu kožu, na pomalo životinjski miris, na ništa. Ta zbrka nije slučajna. Supstanca koja je prvobitno nosila to ime strugala se iz žlezde smeštene uz trbuh himalajskog jelena. Supstance koje danas nose to ime su laboratorijski molekuli sa prstenovima od petnaest atoma ugljenika i imenima kao što su Galaxolide i Habanolide. Između te dve činjenice leži 3.000 godina lova koji je ubio stotine hiljada životinja, jednom hemičaru doneo Nobelovu nagradu, zagadio evropske vodotokove i neprimetno postao nevidljiva okosnica gotovo svakog parfema koji imate.

15 min

Značenje mošusa

Mošus je topla bazna nota nalik koži. Učvršćuje isparljivije sirovine i ublažava prelaze među njima. Nekada se strugao iz žlezde mužjaka mošusnog jelena, a danas se u potpunosti proizvodi od sintetičkih molekula. Ima ga u gotovo svakom savremenom parfemu, često ispod praga svesnog prepoznavanja.

Od testisa do epruvete.

Reč koja znači testis

Značenje mošusa počinje u telu. Engleska reč musk potiče od kasnolatinskog muscus, preuzetog iz kasnogrčkog moskhos, koji je došao iz persijskog mushk, a persijska reč iz sanskritskog muṣká, reči koja bez eufemizma znači testis. Sanskritski koren je mūṣ, što znači miš, jer je neko u davna vremena pogledao odgovarajući deo anatomije i video sličnost. Etimološki lanac ide od miša preko testisa i mirisne žlezde do samog mirisa. Tri hiljade godina jezičkih promena, a na početku i dalje stoji glodar.

Arapski je persijsku reč preuzeo kao al-misk, a španski ju je pretvorio u almizcle. Reč je putovala istim putevima kao i supstanca, od istoka ka zapadu, stazama tamjana i karavanskim putevima, i na svakoj stanici dobijala na vrednosti i tajanstvenosti. Kada je stigla do srednjovekovnih evropskih apoteka, „mošus” je značio najskuplju aromatičnu supstancu na svetu. Anatomsko poreklo bilo je zaboravljeno. Miris nije.

Taj miris, topao, animalan, puderast, blago sladak, smatran je lekovitim. Ibn Sina je u jedanaestom veku propisivao mošus za srčane tegobe. Kineske farmakopeje navodile su ga za moždani udar, grčeve i ujed zmije. Preskup za običnu upotrebu, previše snažan da bi se zanemario, previše neodređen da bi se svrstao u lek ili u luksuz. Bio je i jedno i drugo.

Jelen, kesa i pokolj

Mošusni jelen nije pravi jelen. Moschus moschiferus pripada porodici Moschidae, drevnoj lozi koja se od pravih jelena (Cervidae) odvojila pre otprilike 25 miliona godina. Preživelo je sedam vrsta, od sibirske tajge do himalajske granice šume. Male su, teške oko 10 kilograma, žive same, aktivne su u sumrak i imaju izdužene očnjake koji vire iz gornje vilice poput kljova. Nemaju rogove. Nemaju stadni instinkt. Nemaju odbranu od zamki sa omčom.

Mošus proizvodi samo odrasli mužjak. Žlezda veličine oraha, između pupka i polnih organa, u periodu parenja luči gustu crvenkastosmeđu pastu, a pasta se čuva u mošusnoj kesi. Kada se osuši, postaje zrnasta i tamnija. U punoj koncentraciji miriše razorno: fekalno, oštro, gotovo nepodnošljivo. Razblažena hiljadu puta, pretvara se u topao miris nalik koži, tiho erotičan. Efekat koncentracije je presudna činjenica: prirodni mošus je supstanca koja postaje lepa tek kad se najveći deo oduzme.

Svaka kesa daje otprilike 25 grama sirovog mošusa. Da bi se skupio jedan kilogram, jedinica međunarodne trgovine, mora se ubiti oko 40 mužjaka jelena. Ali mošusni jelen se hvata neselektivnim žičanim omčama. Za svakog uhvaćenog odraslog mužjaka stradaju još tri do četiri životinje: ženke, mladunci i životinje koje nisu bile meta. Stvarni broj žrtava: otprilike 160 ubijenih jelena po kilogramu mošusa koji stigne na tržište (WWF, 1999). Na vrhuncu izlovljavanja, 1980-ih, širom Centralne Azije ubijano je, prema procenama, 100.000 mužjaka godišnje.

Svih sedam vrsta roda Moschus navedeno je na Crvenoj listi IUCN, većina kao ugrožena. CITES (Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama) stavio ih je pod zaštitu Dodatka I u većini zemalja u kojima žive, čime je međunarodna komercijalna trgovina praktično zabranjena. Procenjuje se da globalna divlja populacija iznosi najviše 300.000 jedinki, od kojih oko 75 odsto živi u Kini i Rusiji. Cena prirodnog mošusa na crnom tržištu dostiže od 50.000 do 80.000 dolara po kilogramu. Gram za gram, to je šest do osam puta više od zlata.

Zaboravite rang liste. Završnica posle četiri sata je istina. Prskanje u prvom minutu je reklama. Pronađite parfem po metodi, a ne po listi.

Na miris kiše osetljivi ste 200.000 puta više od ajkule na miris krvi. Zašto se kiša ne može zatvoriti u flakon.

Dva spreja. Odšetajte. Verujte hemiji. Sve ostalo je preterano komplikovanje. Pravilo 2 spreja.

Mošus na Putu svile

Mošus je bio među prvim robama luksuza kojima se trgovalo širom sveta. Do šestog veka nove ere osušene mošusne kese kretale su se putem koji današnji istraživači nazivaju Mošusnim putem, visinskim krakom Puta svile koji je vodio od Tibetanske visoravni preko Centralne Azije do tržišta Bagdada, Carigrada i najzad Venecije. Supstanca je putovala u kožnim vrećicama, zapečaćenim voskom, često zajedno sa šafranom, kamforom i sirovom sivom ambrom.

Obim trgovine bio je zapanjujući. Arapski geografi devetog i desetog veka, al-Masudi i Ibn Khordadbeh, popisali su mošus kao robu koja parira svili. Abasidski kalifi palili su ga u dvorskim kadionicama. U srednjovekovnom Kairu muhtasib (tržišni inspektor) proveravao je da li su kese patvorene tako što ih je probadao usijanim iglama. Prave kese oslobađale su određeni aromatični dim, a lažne, punjene osušenom krvlju i olovnom sačmom, nisu.

U četrnaestom veku venecijanski trgovci već su uvozili mošus zajedno sa cibetom i sivom ambrom. Tri animalna stuba predmoderne parfimerije. U Firenci šesnaestog veka parfimeri koji su mirisali rukavice za Katarinu Mediči koristili su mošusne tinkture da namirišu štavljenu kožu. Supstanca je bila utkana u evropski luksuz stolećima pre nego što je iko zamislio prvu sintetičku zamenu.

Mošus, cibet, siva ambra: tri sirovine životinjskog porekla na kojima je izgrađena klasična parfimerija, i etička pitanja koja svaka od njih otvara. Detaljno o životinjskim sirovinama u parfemima.

Muskon: molekul u srži

Stolećima su hemičari znali da mošus miriše izvanredno, ali nisu mogli da objasne zašto. Molekul koji mošusu daje karakterističan topao, animalan miris nalik koži niko nije uspeo da izoluje sve do 1906. godine, kada ga je Heinrich Walbaum identifikovao i nazvao muskon. Njegova struktura ostala je nepoznata još dvadeset godina.

Leopold Ružička, hemičar rođen u Hrvatskoj, koji je radio na ETH u Cirihu, rešio je tu zagonetku 1926. Muskon je bio makrociklični keton: prsten od petnaest atoma ugljenika i jednog kiseonika, sa metil-grupom na trećem položaju. Hemijska formula: C₁₆H₃₀O. IUPAC naziv: (R)-3-methylcyclopentadecanone. Prirodni oblik je isključivo (R)-enantiomer, levookretan, optički aktivan.

Bilo je to radikalno. Adolf von Baeyer, i sam dobitnik Nobelove nagrade, još je 1885. godine izjavio da su prsteni ugljenika veći od osam članova previše napeti da bi postojali. Ružička ga je opovrgao. Veliki prsteni su postojali i mirisali su veličanstveno. Otkriće je otvorilo sasvim novu oblast organske hemije i neposredno doprinelo tome da Ružička 1939. godine dobije Nobelovu nagradu za hemiju, za rad na polimetilenima i višim terpenima.

Zašto muskon miriše tako kako miriše, objašnjava fleksibilnost prstena. Prsten od petnaest članova dovoljno je velik da zauzme više konformacija. Diše, savija se i izlaže različite molekulske površine mirisnim receptorima, zavisno od trenutnog oblika. Ta konformaciona sloboda daje muskonu karakterističnu složenost: topao u jednom trenutku, puderast u sledećem, nakratko animalan pre nego što se smiri u čistu slatkoću. Jedan molekul se polako okreće uz receptor i pri svakom okretu mu pokazuje drugu stranu.

Prag mirisa je neverovatno nizak, otprilike 0,5 nanograma po litru vazduha. Muskon se oseća u koncentracijama koje se mere delovima na bilion. Ta izuzetna jačina objašnjava kako jedna kesa teška 25 grama može da namiriše celu sobu. Objašnjava i zašto specifična anosmija na mošus, genetska nesposobnost da se on oseti, pogađa, prema procenama, od 7 do 9 odsto ljudi. Sistem receptora podešen za prepoznavanje muskona dovoljno je uzak da jedna genska varijanta može da ga isključi.

Sintetička revolucija

Sinteza mošusa nije počela muskonom. Počela je slučajnošću i eksplozivom.

Albert Baur, nemački hemičar, pokušavao je 1888. godine da sintetiše jači oblik eksploziva TNT. Kondenzovao je toluen sa izobutil-bromidom u prisustvu aluminijum-hlorida, a zatim nitrovao proizvod. Eksplozivna svojstva bila su neupadljiva. Miris nije. Dobijeno jedinjenje, 2-tert-butyl-4-methyl-1,3,5-trinitrobenzene, imalo je nepogrešiv miris nalik mošusu. Baur je naišao na prvi sintetički mošus i imao je dovoljno poslovnog njuha da ga patentira kao sirovinu za parfeme, a ne kao oružje. Musk Baur, kako je nazvan, pokrenuo je porodicu nitro mošusa.

Sledila su još četiri nitro mošusa: Musk Xylene (1898), Musk Ketone (1904), Musk Ambrette, Moskene. Jeftini za proizvodnju. Uverljivo mošusni. Miris koji su do tada mogli da priušte samo oni koji su plaćali supstancu skuplju od zlata postao je dostupan svima. Proizvođači sapuna i parfimeri za masovno tržište rado su ih prihvatili. Do sredine veka nitro mošusi bili su svuda.

Ali nitro mošusi imali su probleme. Bili su fotoosetljivi, raspadali su se pod UV svetlom i ponekad izazivali reakcije na koži. Za Musk Ambrette utvrđeno je da je neurotoksičan, pa ga je IFRA (Međunarodno udruženje za mirise) zabranila 1995. Musk Xylene i Musk Ketone opstali su duže, ali su bili izloženi sve većem regulatornom pritisku. Nitro grupa, ista hemijska osobina zbog koje su ta jedinjenja lepo mirisala, činila ih je i nestabilnim u alkalnim sredinama poput deterdženta za veš. Industriji je trebalo nešto bolje.

Odgovor je stigao tokom 1950-ih i 1960-ih godina: policiklični mošusi. Sistemi spojenih ugljeničnih prstenova zamenili su nitro grupu i mošusni miris postigli topologijom molekula, a ne reaktivnom hemijom. Phantolide (1951), Celestolide, Tonalide (AHTN) i Galaxolide (HHCB, 1965) činili su novu okosnicu. Samo Galaxolide i Tonalide zajedno su do 1990-ih zauzeli oko 95 odsto evropskog tržišta policikličnih mošusa. Stabilni u deterdžentu, jeftini za proizvodnju, snažno mošusni, mada sa slatkoćom koje u prirodnom mošusu nema.

U međuvremenu je i makrociklična sinteza hvatala korak. Ružička je pokazao da se muskon može napraviti u laboratoriji, ali su prinosi bili mali, a troškovi previsoki. Tek posle decenija razvoja industrijskih postupaka makrociklični mošusi postali su isplativi. Etilen-brasilat, Exaltolide, Habanolide, Muscenone, Velvione: svako od njih je jedinjenje sa velikim prstenom koje oponaša strukturnu logiku prirodnog muskona. Do 2010-ih godina makrociklici su postali merilo kvaliteta u visokoj parfimeriji, najbliža sintetička zamena za toplinu i složenost prirodnog mošusa.

Četvrta generacija stigla je tiho: aliciklični (linearni) mošusi. Helvetolide, Romandolide, Sylkolide. Molekuli bez velikih prstenova i nitro grupa, koji mošusni karakter postižu novim strukturnim rešenjima. Manje briga za životnu sredinu. Lakša sinteza. Sve veći deo alata kojim parfimer raspolaže.

Beli mošus i miris čistoće

Godine 1981. jedan britanski lanac kozmetike lansirao je parfem pod imenom White Musk. Koštao je delić cene parfema iz robnih kuća. Nimalo nije mirisao na žlezde jelena. Mirisao je na sveže opran pamuk, na kožu tek izašlu ispod tuša, na ideju čistoće pretočenu u tečnost. Postao je fenomen, jedan od najprodavanijih parfema 1980-ih i 1990-ih, i zauvek je promenio šta većini ljudi znači reč mošus.

„Beli mošus” nije jedan molekul. To je pojam, mirisna porodica izgrađena od sintetičkih mošusa koji naglašavaju čistoću, mekoću i prozirnost, a ne animalnu toplinu prirodnog mošusa. Tipičan akord belog mošusa spaja makrociklične mošuse (za toplinu) sa policikličnim mošusima (za difuziju), a ponekad i jedinjenja belog mošusa kao što su Galaxolide i Habanolide. Preko njih idu aldehidi ili lake cvetne note, koji kompoziciju guraju ka svetlosti.

Veza između mošusa i „čistog” nije izmišljena 1981. Nasleđena je iz pranja veša. Sintetički mošusi ušli su u formule deterdženata već tokom 1940-ih i 1950-ih zbog jednog fizičkog svojstva: hidrofobnosti. Molekuli mošusa se ne ispiraju. Ostaju na tkanini i posle više ispiranja i ostavljaju slab topao miris koji mozak uči da povezuje sa tek opranom odećom. Kada su parfemi sa belim mošusom stigli na police robnih kuća, tri decenije proizvoda za pranje veša već su naučile zapadne noseve da mošusni miris izjednačavaju sa čistoćom. Industrija parfema nije stvorila tu vezu. Iskoristila ju je.

Kulturni pomak bio je velik. Pre 1980-ih mošus u parfimeriji značio je nešto telesno, seksualno, blago prestupničko. Supstanca koja doslovno potiče iz polnih žlezda. Posle belog mošusa značio je suprotno: čistotu, svežinu, pristojnost. Ista reč sada je pokazivala u dva suprotna smera. Ta podela značenja traje. Kada neko kaže da je parfem „mošusan”, može da misli da miriše na toplu kožu u izgužvanim čaršavima, a može da misli da miriše na gomilu čistih peškira. Kontekst je sve. Hemija nije ništa.

Na efektu mošusa (koža, ali bolja, toplina bez izvora) kuća PREMIEREPEAU gradila je parfem Doppel Dancers. Maslac irisa i sintetički mošusi slažu se u slojeve i daju neobičan osećaj da mirišete sopstvenu kožu onako kako bi je osetio neko drugi. Nije čist. Nije prljav. Jednostavno je tu.

Ekološki problem

Isto svojstvo koje sintetičke mošuse čini korisnim u pranju veša, odbijanje da se isperu, čini ih postojanim u prirodi. A u ekotoksikologiji reč postojan retko je pohvala.

Policiklični mošusi, pre svega Galaxolide (HHCB) i Tonalide (AHTN), počeli su da se pojavljuju u evropskim vodotocima 1990-ih. Preživljavali su prečišćavanje otpadnih voda gotovo netaknuti. Nagomilavali su se u rečnim sedimentima. Bioakumulirali su se u masnom tkivu slatkovodnih riba i školjki i dostizali koncentracije od 10.000 do 100.000 puta veće od onih u okolnoj vodi (Rimkus, 1999). Fizička i hemijska svojstva ovih jedinjenja (lipofilnost, otpornost na biorazgradnju, stabilnost u prirodnim uslovima) svrstala su ih u neprijatno društvo jedinjenja PCB i organohlornih pesticida.

Studija Rimkusa iz 1999. bila je prekretnica. Dokumentovala je bioakumulaciju policikličnih i nitro mošusa u slatkovodnim ribama i školjkama, zavisnu od vrste, i utvrdila da se ova jedinjenja koncentrišu kroz lanac ishrane. Kasnija istraživanja pronašla su ih u majčinom mleku, masnom tkivu i krvnom serumu. Put izloženosti vodi od mašine za veš do vodotoka, pa do tanjira i do tela.

Svetska proizvodnja policikličnih mošusa porasla je sa 4.300 tona 1987. na 5.600 tona 1997. i obuhvatila 71 odsto ukupnog tržišta sintetičkih mošusa (Rimkus, 1999). Jedinjenja deluju kao dugotrajni inhibitori ćelijskog odbrambenog sistema protiv stranih supstanci i ometaju transportere višestruke otpornosti na lekove kojima ćelije izbacuju otrovne materije (Luckenbach & Epel, 2005).

Odgovor industrije bio je postepen. Makrociklični mošusi se lakše biorazgrađuju i imaju manji potencijal bioakumulacije. Prelazak na makrociklične i aliciklične mošuse delimično je podstaknut propisima (REACH u Evropi, TSCA u Sjedinjenim Državama), a delimično parfimerima kojima se taj miris jednostavno više sviđa. Ekološki i estetski argument slučajno pokazuju u istom smeru. U hemiji to nije uvek tako.

Molekuli koji se zadržavaju u vodotocima, molekuli koje ne možete da namirišete, molekuli koje su regulatori zabranili: moderna parfimerija počiva na sintetičkoj hemiji sa stvarnim posledicama. Neobičan slučaj molekula Iso E Super.

Moderna paleta mošusa

Današnji parfimer ima na raspolaganju više od pedeset različitih sintetičkih molekula mošusa. Nijedna druga mirisna kategorija nema takvu dubinu. Na tržištu je više sintetičkih mošusa nego sintetičkih molekula ruže, više nego sintetičke sandalovine, više nego sintetičke vanile. Mošus nije nota. Mošus je kontinent.

Svaka generacija je drugačiji odgovor na isto pitanje: kako napraviti da nešto miriše na toplu kožu. Nitro mošusi su to postigli reaktivnom hemijom i slatkom puderastošću koja danas deluje staromodno. Policiklični mošusi su to postigli krutošću molekula i čistom slatkoćom prilagođenom proizvodima za svakodnevnu upotrebu, deterdžentima, omekšivačima, gelovima za tuširanje. Makrociklični mošusi to postižu fleksibilnošću prstena i najviše se približavaju animalnoj toplini i složenosti prirodnog mošusa. Aliciklični mošusi postižu mošusni karakter potpuno novom molekularnom građom, bez velikog prstena i bez nitro grupe, sa boljim ekološkim profilom i svežom, prozirnom estetikom.

Kako zapravo miriše mošus? Zavisi koji mošus. Galaxolide miriše slatko, čisto, blago drvenasto. Poznat je iz deterdženta za veš, a ta poznatost većinu ljudi na Zapadu umiruje. Habanolide miriše toplo, puderasto, blago animalno. Kao koža posle duge šetnje, a ne kao koža posle tuša. Helvetolide miriše čisto i prozračno, gotovo voćno. Muskon, prirodni molekul, miriše na sve to istovremeno i ni na jedno sasvim tačno: kao toplina koja se sporo menja u zavisnosti od koncentracije, hemije kože i genetskih osobenosti onoga ko ga miriše.

Miris mošusa nije jedna stvar. To je teritorija. Za tri hiljade godina lova, hemije i trgovine definicija se nije suzila. Proširila se. Reč koja je nekada označavala jednu žlezdu jednog jelena danas obuhvata čitavu biblioteku sintetičkih molekula, kulturnu vezu sa čistoćom, specifičnu anosmiju koja milionima ljudi oduzima čulo za taj miris i ekološko pitanje na koje regulatori još traže odgovor.

Sve mošuse, prirodne i sintetičke, animalne i čiste, makrociklične i linearne, povezuje efekat kože. Mošus miriše na telo. Ne na nešto što je stavljeno na telo, već na nešto što iz njega izlazi. Zato je u bazi gotovo svakog modernog parfema: ne da bi se primetio, već da bi kompozicija delovala nastanjeno, kao prostor u kome se živi. Kao nešto što se nosi, a ne nanosi.

Molekul Cashmeran mirišete a da to i ne znate: daje osećaj udobnosti i deluje na sličan, nevidljiv način. Zašto udobnost ima molekularnu formulu.

U kući PREMIEREPEAU mošus nije jedan sastojak, već filozofija bliskosti sa kožom. Svaki parfem kuće u bazi ima sintetičke mošuse: različite molekule u različitim odnosima, izabrane prema tome kako deluju na živoj koži, a ne kako se ponašaju na mirisnoj traci. Komplet Discovery Set je najjednostavniji način da se razlika oseti: sedam parfema, sedam pristupa istom drevnom pitanju kako napraviti parfem koji miriše kao da pripada vama.

Česta pitanja

Kako miriše mošus?

Mošus miriše toplo, nalik koži, blago puderasto i malo animalno, a često se opisuje kao „koža, ali bolja”. Tačan miris se mnogo razlikuje u zavisnosti od molekula: prirodni muskon je složen i animalan, Galaxolide je sladak i čist, Habanolide je topao i puderast, a Helvetolide je prozračan i proziran. Između 7 i 9 odsto ljudi ne može da oseti određene mošuse zbog specifične anosmije.

Da li se mošus još dobija od jelena?

Gotovo da ne. Međunarodna trgovina prirodnim mošusom jelena zabranjena je Konvencijom CITES. Svih sedam vrsta mošusnog jelena svrstano je među ugrožene ili ranjive. Moderna parfimerija koristi isključivo sintetičke mošuse, više od pedeset različitih molekula koji oponašaju različite strane prirodnog mirisa. Male količine prirodnog mošusa i dalje kruže na crnom tržištu, pre svega u istočnoj Aziji, po cenama od 50.000 do 80.000 dolara po kilogramu.

Šta je beli mošus?

Beli mošus nije jedan molekul, već mirisni pojam: mešavina sintetičkih mošusa građena na čistoći, mekoći i prozirnosti, a ne na animalnoj toplini. Proširio se osamdesetih godina, a akordi belog mošusa obično spajaju makrociklične i policiklične mošuse sa lakim cvetnim notama ili aldehidima. Vezu sa „čistim” oblikovale su decenije sintetičkih mošusa u deterdžentima za veš.

Zašto je mošus u gotovo svakom parfemu?

Molekuli mošusa stvaraju „efekat kože”: parfem miriše kao da izlazi iz tela, a ne kao da stoji na njemu. Služe i kao fiksatori, jer produžavaju trajnost isparljivijih sastojaka, i kao spojnice, jer ublažavaju prelaze između različitih mirisnih porodica u kompoziciji. Oko 90 odsto današnjih parfema visoke parfimerije u bazi ima bar jedan sintetički mošus.

Da li je mošus loš za životnu sredinu?

Neki jesu. Policiklični mošusi kao što su Galaxolide i Tonalide ostaju u vodotocima, odupiru se prečišćavanju otpadnih voda i bioakumuliraju se u vodenim organizmima u koncentracijama do 100.000 puta većim od onih u okolnoj vodi. Pronađeni su u majčinom mleku i ljudskoj krvi. Makrociklični i aliciklični mošusi se lakše biorazgrađuju i sve se više biraju iz regulatornih i ekoloških razloga.

Šta je muskon?

Muskon (C₁₆H₃₀O) je glavni molekul odgovoran za miris prirodnog mošusa, makrociklični keton sa prstenom od 15 ugljenikovih atoma. Njegovu strukturu je 1926. razjasnio Leopold Ružička. Otkriće je dokazalo da velika prstenasta organska jedinjenja mogu da postoje, što je protivrečilo tadašnjoj hemijskoj teoriji, i doprinelo tome da 1939. dobije Nobelovu nagradu za hemiju.

Može li neko da ne oseća miris mošusa?

Može. Specifična anosmija na jedinjenja mošusa pogađa, prema procenama, 7 do 9 odsto ljudi evropskog porekla, a u drugim populacijama je učestalost drugačija. Različiti molekuli mošusa aktiviraju različite mirisne receptore, pa osoba može da ne oseća jednu vrstu mošusa, na primer makrociklični Exaltolide, a da druge oseća normalno. To je uobičajena genetska varijacija, a ne nedostatak.

Koja je razlika između mošusa i sive ambre?

Obe su animalne sirovine koje su kroz istoriju bile u središtu parfimerije, ali potiču iz potpuno različitih izvora i mirišu sasvim drugačije. Mošus potiče iz žlezde mošusnog jelena i miriše toplo, puderasto, kao gola koža. Siva ambra nastaje u crevima ulješura i miriše morski, slano i drvenasto-ambrasto. Obe danas imaju sintetičku zamenu: muskon za mošus, molekul Ambroxan za sivu ambru.

Za probu na koži komplet Discovery Set sadrži sedam ekstrakata parfema u bočicama od 2 ml. U flakonu od 90 ml dostupni su parfemi Doppel Dancers (iris, akord gole kože, crni susam) i Albâtre Sépia (tartuf, mastilo, vanila).